Nje me bilo 3 nedelje jer sam cekao da mi se desi nesto da bih napisao koju rec. Verovatno sam cekao da otputujem negde pa da prenesem svoje dozivljaje ali to se nije desilo. Dve destinacije su bile u opticaju. Prva Havaji, a druga Meksiko. Nigde nisam bio ali neki put i u "dosadnom" San Dijegu, moze da se desi za mene nesto interesantno. Nazvao sam ga dosadnim, ali tako je samo ako mnogo radis sto je moj slucaj. Medjutim ja se trudim da svoje slobodno vreme iskoristim na najbolji moguci nacin kako ne bi propustio nesto za sta cu se u buducnosti kajati.

Prva opcija, Havaji. Otpala. Zasto? Pa recimo da sam ocekivao da dobijem sobu za dzabe u Honoluluu u sred centra grada na Vaikiki plazi u Hajatu, veoma luksuznom gde je cena sobe oko 500 dolara.

Otkucavsi kod za zaposlene na Hajatovom sajtu, dobih kao opciju besplatne sobe na Havajima. Pogledam koliko dana mogu ostati a nista ne platiti kad ono ispade 4 dana. Nikad u zivotu nisam ni pomisljao da odem na Havaje niti me je to privlacilo, verovano zato sto sam mislio da to nikad u skorije vreme necu priustiti. Ali onog trenutka kad se otvorila ta opcija i kad sam ugledao "0$ - complementary room for employees", tako sam shvatio da sam ceo zivot to i samo to zeleo. To sam saznao po ozarenom licu koje se u tom trenutku zateklo na meni i osmeha koji nisam ispusta u narednih par sati.. U pocetku nisam verovao, ali kako su prolazili minuti i kad sam dobio konformacionu poruku na mail, tada sam shvatio da nista me ne moze spreciti. 10 avgusa cu biti na plazi, sledeci dan cu se popeti na vulkan i slikati sva ostrva koja cine Havaje. Ustacu ujutru rano, kad ptice zapevaju i pravac vulkan i sve ce biti lepo i veselo i havajke u suknjicama od pruca i zurke uvece i... i ne znam sta sve ali ja sam sve to pomno isplanirao i ceo dan sam bio srecan. Sutradan, na poslu menadzerka mi rece, hoce da te vide ovi iz odeljenja "human resources". Krenem ja tako polako i razmisljam sta sam zaj'bo da bi me ovi zvali. Nece valjda da mi daju otkaz, ma nece valjda, trebam im ko leba (mada Ameri slabo jedu 'leba).

-Dobar dan.
-Dobar dan. Odgovori ona i nastavi da me gleda.
-"and?"
-"what and?"
-Zvali ste me. Rekoh.
-O da. Otkazi ono za havaje stgo pre mozes.
-Molim?
-Pa ono sto si rezervisao, ne mozes da ides!
-A sto?
-Pa nisi stalni zaposleni pa ne mozes da dobijes besplatne sobe, to samo zapolsni koji rade u Hajatu duze od godinu dana. Ali zato mozes da dobijes popust na sobe i vece je samo 150$ + takse?
-"Samo"?
-Pa da. 4 dana puta 150 + 500 dolara povratna karta, ispadne samo malo vise od 1000 i malo da poneses, pa jedno 1500+.
-Ma vazi. Otkazujem odmah cim stignem kuci.

Bolje da mi je rekla da sam dobio otkaz nego sto mi je unistila ono sto sam oduvek zeleo a sta nikad do tog trenutka nisam znao.


Opcija dva. Meksiko. Trebala da se dogodi prosle nedelje, pa opet danas ali nikako da se uskladim sa drugarom. Mada dogodila bi se danas da ja nisam otkazao zbog neke prelepe Svajcarkinje koja mi je obecala da ce danas samnom na plazu. Druzenje je otkazla iz njoj poznatih razloga ali ako joj je za verovati, gledamo se u gradu za vikend. Mada zenama ne treba verovati. Pogotovu mnogo lepim zenama.

Meksiko, mozda veceras, mozda sledece nedelje. Ako bih isao veceras isao bih sa drugarima koji su reseni da ostanu do jutarnjih casova reseni da sve sto prozive do sutra zaborave. Mada uvek se secaju zena niskog morala, i to bogme znaju da isprucaju do sitnica. Najverovatnije cu propustiti. Ja sam ipak za onu dnevnu varijantu, kultura, ljudi, gradjevine i tako... Neko ce reci da je to smesno sto sam pre za ovu moju opciju ali ja bi reko da je smesno to za sta ljudi placaju kad odlaze tamo. Ili imaju mnogo para ili bas oskudevaju. A bogme sa parama su realno tanki.

Jeste da nisam putovao ali bez obzira sto sam ostao, ipak mi se desilo nesto sto sam cekao dugi niz godina.

Bese subota i dodjoh na posao, kao i uvek ne bas toliko srecan sto moram da banchim ali dobro, sto se mora... bogme je tesko.

Podseti me kolega da istog dana igraju San Dijego "Chargers-i" protiv Chikago "Bears-a". Poslednjih 10 godina gledam americki fudbal, poslednjih 6 godina ga igram i od kad ga gledam preko TV-a imam zelju da posetim jednu utakmicu.

Odlazim kod menadzera pravim najtuzniju facu i molim da me pusti na utakmicu. Dobijam dozvolu. Od pomocnog menazdera trazim da mi nadje karte za tekmu, on zove jodnog od glavnih ljudi u hotelu koji mi nalazi kartu preko nekog njegovog dobavljaca. Dobijam kartu plaza nivo, sto je drugi nivo od terena. Inace stadion ima 5 nivoa, a oni sa petog nivoa pretpostavljam da gledaju dvogledom. Platih samo 50$ i kazem samo jer ta sedista kostaju bar 3 puta vise. Odlazim sa pola radnog dana, skidaju mi sa prekovremenog 4 sata i gubim jos 60 dolara sto necu raditi. Ma nije mi zao rekoh sebi i krenuh na utakmicu.

Htedoh da udjem u tranvaj koji ide na stadion kad mi rece devojka koja stoji na vratima "Nema mesta". Ja pogledam unutra, pun tranvaj navijaca, i nasih i njohovih, ali ni blizu koliko ima u autobusu u Beogradu zimi kad se svi zbijemo ko sardine. A i tad uvek ima mesta da udje jos neko. Pa kad udje jos neko onda obicno dodje jos neko ko negde zuri pa se trlja sa ovim sto je ispred njega dok ovaj ne popusti i oslobodi mu mesta koliko da stavi jednu nogu na stepenicu.

Udjoh u tranvaj blago odgurvnusi devojku koja mi je iz nekog cuda blokirala ulaz, na sta je ona ponovila "...Ali nema mesta!" Samo sam je mrko pogledao i ona se jadna okrenula. To sam posle primetio da na svakim vratima ljudi blokiraju ulaz a mesto ima za bar jos 30 ljudi. Prosto ne verujem da pojedinci se nadzonje ispred vrata i ne pustaju ljude. Krenu tranvaj i zacuo se veliki aplauz i skandiranje. Navijaci su to jedva docekali kako bi stigli na pocetni udarac. Prodjosmo 300 metara i tranvaj stade. Stojimo tako 25 minuta neko nam dojavi da je bio neki pozar na sinama i da je lokalizovan i sada mozemo dalje. Ostalo je josmalo vremena i mi stizemo ispred Kvalkom arene.

Ali kad te nece, nece te. Najzanimljiviji trenutak na utakmici, pocetni udarac pocinje za 10 minuta a ja na suprotnoj strani arene od biletarnice od koje treba da pokupim kartu. Trcim, guram ljude, izvinjavam se u trku, ali nista ne pomaze da ste sto pre pojavim na biletarnici. Dolazim, uzimam kartu, ostalo je jos 4 minuta do pocetka. Stajem u red kad ono covek kaze ne mozes sa rancem unutra. Ja mu obajsnim da se vracam sa posla, da je ovo na sta sam cekao duzi niz godina i on me prosledi do neke devojke da mi pregleda ranac i ako je sve OK da me pusti unutra.

Otvara ranac, i zatice moje radne patike u kojima trcim po 10 sati dnevno na poslu. Samo je zatvorila ranac i nije vise htela da gleda. Rekla je da udjem i da operem patike sto sam joj i obecao.

Prolazim kapiju i shvatam da sam u redu i razgovoru sa njom izgubio skoro 10 minuta i da nista od pocetnog udarca. Ako je tako, onda prvo da uzmem pivo pa pravac tribina. Pivo 10$ +2 $ baksis. U zivotu nikad skuplje nisam platio pivo ali dobro. Kao sto rekoh, kad te nece, nece te.

Penjem se uz stepenice i dolazim do tribina i pogleda na teren. 56 hiljda navijaca, i utakmica koja je u toku. Trenutak koji necu zaboraviti. Sav najezen sa osmehom na licu i pivom kojim prosipam po ruci nastavljam ka mom sedistu. Sedam. Lepota.

O utakmici ne treba puno detaljisati da ne bih bilo suvoparno onima koji americki fudbal ne vole. Ali kao i svaki Srbin uspevam da dobijem nesto sto ne zasluzujem. Preskacem ogradu u trecoj cetvrtini i dolazim u prvi red na 15 metara od igraca. Samo sam cekao pravi trenutak da obe grupe obezbedjenja gledaju u suprotnom pravcu od mene i hop cup poskocicu i nalazim se na mestu sa onima koji to imaju da priuste. Da bih objasnio koliko sam ih "ojadio" reci su da karta za prvi red kosta koliko i odlazak na Havaje.

A sto se tice Srba i srpskih navika u sledecem postu cu vam predstaviti probleme sa zakonom sa kojima su se sreli neki od mojih drugara.

Do daljnjeg...