Chicago!!!

Fotografije mozete zumirati levim klikom na iste.

Kada sam odlucio da cu da ostanem dan duze u Albukerkiju, nisam ni slutio sta to povlaci za sobom. Ako preskacem Kanzas Siti, onda cu putovati mozda par sati duze. To sam pomislio ono vece kada sam otkazivao rezervaciju u hotelu. Znao sam da je Kanzas Siti na pola puta do Cikaga ali sam mislio da do tamo treba jedno 6 sati voznje. Kada sam se probudio posle te noci za pamcenje, shvatio sam veliku gresku koju sam napravio. Do Kanzas Sitija nije bilo par sati voznje vec celih 13, sto znaci da cu sada putovati bez stajanja do Chikaga 27 sati.

Sol, devojka zbog koje sam odlucio da ostanem i koju sledeci dan nisam ni video, me je kostala toga da cu morati da predjem 2000km u jednome danu. Pa, to je pola Amerike! Eh, te zene, cudna su to stvorenja.

Kako bih ustedeo koji dolar i kako ne bih jeo u vozu jer cene znaju biti visoke, kupio sam 10 kg voca, 2 ogromna sendvica i 2 neka slatka, kako bi oni napisali danska peciva. Pa ja kao da sam krenuo u osvajanje Mont Everesta, a ne jedan dan lezanja u vozu.

Usao sam u voz i, na srecu, sediste do mog je bilo prazno tako da sam imao komfora na pretek. Ali nakon nekog vremena, dodje nek starija gospodja da napuni telefon jer u njenom vagonu nemaju uticnice. Inace u Amtrakovim vozovima pored svakog sedista postoje uticnice kako bi putnici mogli da napune svoje racunare, telefone,igracke konzole... i samim tim olaksali sebi ova transkontinentalna putovanja.

Ona sede i zapocesmo razgovor. Gospodja je Meksikanka, radi na plantazama voca i krenula rodjaki u posetu.

Malo na njenom losem engleskom, malo na mom losem spanskom- sporazumesmo se. Usput mi spomenu da sa njom putuje cerka, k`o stvorena za mene. Na moje pitanje koliko joj cerka ima leta, rekla je celih 15. Vec sam cuo u San Dijegu da se Meksikanke udaju mlade, ali ovo bi tacno bilo za zatvor. Kako bi stari rekli, pratio (poslao) sam po njoj neko grozdje za nju i za cerku i bila je veoma zahvalna.

Uz dosta spavanja, surfovanja na netu, igranja igrica, vreme je brzo prolazilo. Tih 27 sati putovanja predvidjenih na samoj karti, proslo je kao... kao 26. A zasto kao 26? Pa zato sto se sat pomera zbog menjanja vremenskih zona.

U daljini sam video grad i bio sam uzbudjen zbog novog iskustva.


Za divno cudo, umor nisam osecao i jedva sam docekao da izadjem iz voza i krenem u nove pohode. Voz se zaustavio i ja sam se nasao na najvecoj zeleznickoj stanici u Americi. Izgradjena je davne 1925. godine i tokom svog postojanja je bila i ostala najprometnija stanica za vozove jer povezuje sve zeleznicke rute koje vode sa istoka i zapada. Prostire se na 5 nivoa od cega su 4 pod zemljom.

Da bih dosao do bicikle morao sam sici do tajnih odaja. Sisavsi duboko pod zemlju, ispred mene se otvorio ogroman prostor gde se skladisti i premesta prtljag. Ogroman broj ljudi koji juri i premesta stvari nije ni obratio paznju na mene. Razlog zbog kog sam morao da sidjem po biciklu jeste taj sto je kutija u kojoj je bicikla bila prevelika da bi prosla kroz pokretnu traku koja izbacuje prtljag.

"Dobar dan.", rekoh.
"Dobar dan", odgovori covek malo tamnije koze, pretpostavljam iz Juzne Amerike.
"Dosao sam da uzmem biciklu".
"Koju ces?"
"Pa moju."
"Ovde ima dve, vidi koja je tvoja i nosi", kroz salu prokomentarisa on i ode.

Bas sam se zabrinuo jer tako neko moze da odnese i moju biciklu, a da mi zauzvrat ostavi neku tamo poniku.

Raspakovao sam biciklu i namontirao je da bude u voznom stanju i krenuo.

"Alo, gde si pozurio? Daj mi kartu koja potvrdjuje da je ovo tvoj prtljag."

Ipak to ne bi dopustio fini gospodin Rikardo koji je uspeo da sacuva kutiju (iako to ne sme) kad budem odlazio jer kutija nije jeftina i kosta 15 dolara.

Izlazim na ulice Cikaga i krecem da vozim. Znam da je u blizini metro stanica koja vodi ka mom sledecem domacinu, ali ne mogu da je pronadjem. Malo slobodnija voznja onih sa motornim vozilima me je naterala da malo vise obratim paznju tokom voznje. Voziti biciklu kroz Cikago je kao takmicenje u slalomu. Kako u uzem centru Cikaga ljudi jedva da obracaju paznju na bicikliste, trudio sam se da bar ja obracam paznju na njih. Prodji ovog sa leve strane, ovog sa desne, pozuri kroz zuto, tamo amo i- umalo me taksista ne udari. Nije me ni pogledao i samo je nastavio.

Iskopao sam podatak da u Cikagu godisnje prosecno poginu 2 osobe mesecno vozeci biciklu. Na primer, podatak glasi da je u 2008 godini poginulo 27 biciklista i 3300 bilo povredjeno.

Nakon par pitanja prolaznika pronasao sam metro stanicu, sisao dole i sacekala me je lepa informacija. Ne smeju se stavljati bicikle u metro dok je takozvani "rush hour", tj u vreme dok se ljudi vracaju sa posla.

Morao sam naci drugi prevoz, a obzirom da jedino autobusi imaju mesta za bicikle u to vreme, ubrzo sam nasao stanicu i zaseo u autobus.

U autobusu sam seo pored neke devojke koja me je odmah upitala da li se vracam sa takozvanog "backpacking-a" Evropom. Odgovorivsi negativno, objasnio sam joj da sam trenutno na takvom putu po Americi sa svojim pratiocem, biciklom. Bila je iznenadjena i zeljna da nastavi razgovor tako da je usledilo jos bezbroj pitanja. Inace "backpacking" se odnosi na vrstu putovanja kada se na put nosi samo ogroman ranac i putuje se uglavnom vozovima, autobusima, stopom... kako se ko snadje. Ona je bas tako obisla Evropu.

Nakon sat vremena putovanja dosla je i moja stanica i bili smo prinudjeni da prekinemo razgovor koji bi verovatno trajao jos dugo.


Nasao sam se na raskrsnici i nisam znao kuda dalje. Iz ranca sam izvadio kompas, stavio ga na ruku i krenuo put zapada. Isao sam tako dugo i nikako nisam uspeo da ugledam ulicu u kojoj me ceka buduci domacin. Stao sam i upitao prolaznika za pravac.

"Excuse me, where is Beacon st.?, upitah.
"I dont know. Where are you from?"
"Serbia", rekoh i bi spreman da produzim dalje kad se zacu covek sa recima koja me za trenutak zbunise.
"Pa sto ne kazes covece da si iz Srbije"

U Cikagu zivi preko 250 000 Srba, sto u tolikom gradu znaci da svaka 35-a osoba je poreklom iz Srbije. Inace Cikago je sestrinski grad Begradu od 2005. godine.

Rekoh, "Znao sam da Chikago ima dosta Srba ali se nisam nadao da ce bas prva osoba koju sretnem biti iz Srbije", i iskezih se sto je i prirodno kada u belome svetu sretnete nekog svog.

"Nisam ja Srbin, ja sam iz Bugarske, ali znam srpski".

Pala je jos koja recenica i ja nastavih dalje i ubrzo naidjoh na ulicu koju sam trazio.Uzeo sam telefon, okrenuo broj i ispred ulaza se nasao Dejan.

Namernom pretragom na kaucsurfing-u sam izricito trazio Srbe i Dejan je prihvatio da mi bude domacin.

Usli smo u kucu i upoznao sam Dejanove cimere. Bentli, konobar i muzicar, porklom Amerikanac. Drugi cimer Rasid, takodje konobar, umetnicka dusa i poreklom iz neke istocne zemlje, e sad koje, to ne znam jer sam mnogo zaboravan. Inace svi trojica su rodjeni u Amrici i tu su ziveli ceo svoj zivot.

Dejanovi roditelji su iz Srbije i u Ameriku su dosli davnih sedamdesetih. Za divno cudo Dejanov srpski je zaista dobar ,ali kako bi on rekao ipak mu lakse ide Engleski. Dejan, kikbokser, radnik obezbedjenja, majstor za ATM-ove i ponosni Srbin. U sobi na zidu stoji okacena slika sa srpskom azbukom i zakacenih 100 dinara. Da se zna odakle smo.

Stan u kome zive je veoma konforan i ukrasen starinama jer su Bentlijevi roditelji antikvari. U jednom cosku cak stoji stari semafor ofarban u zuto.

Ispricasmo se i nakon par minuta razgovora sam preedlozio da se ode po pivo. Skoci Dejan i rece "Jel sam vam reko da su svi Srbi "party" manijaci i stalno hoce da piju". Samo sam se nasmejao i potvrdio iskaz.

Nakon nekog vremena dosli smo sa pivom i kikirikijem. Kod njih niko ne jede kikiriki dok pije pivo ali su posle probne dobitne kombinacije nastavili sa uzajamnim konzumiranjem. Tada sam se dosetio da jos iz San Dijega vucem neke kubanske tompuse koje sam delio kao poklone, i poslednji sam izvadio kako bi za one strastvene upotpunilo vece. Cak sam i ja probao da ne bude da nisam nikad probao skupoceni kubanski tompus u zivotu.

Pricali smo o svemu, a ponajvise o kulturi u Srbiji, pa smo se tako dotakli svih tema kao i kinematografije. Kada sam im pustio trejler "srpskog filma", bili su sokirani i izjavili da to moraju obavezno odgledati.

Obzirom da je bilo kasno, voznja biikle je bila planirana za sutrasnji dan kao i gledanje cuvenog filma. Cuvenog po tome sto nikog ne ostavlja ravnodusnim.

Zaspao sam na kaucu i probudaio se par sati kasnije. Dejan je bio spreman da bude turisticki vodic. Izneli smo bicikle i izasli na sunce. Dan je bio daleko topliji od prethodne noci. Naoruzani dobrom voljom krenuli smo put Micigen jezera. Pored jezera nalaze se biciklisticke staze koje omogucavaju bicilistima da daleko brze prelaze distance jer time zaobilaze mnoge semafore koje bi sreli uz put. A i sa druge strane, daleko je lepse.




Deset milja juznije nalazio se sami centar grada. Krenuli smo put juga i ja kao tipican turista cesto sam se zaustavljao da se divim arhitekturi.

Cikago je davne 1871. godine zahvatio veliki pozar gde je nacinjena velika steta. Sam centar grada je potpuno izgoreo, a povrsina koju je pozar zahvatio bila je povrsine od 10km kvadratnih. U pozaru je preko 300 ljudi izgubilo zivote i 90000 ljudi je ostalo bez svojih domova sto je u to vreme cinilo trecinu stanovnistva Cikaga. Materijalna steta je procenjena na u to vreme 222 miliona dolara.

Nakon sto je pozar demolirao veliki deo grada, usledila je ponovna izgradnja i mnoge od tih zgrada mozete i dalje videte na ulicama Chikaga. To je bio najveci bum u arhitekturi u tom periodu. U to vreme (1885 godine) je napravljen i prvi oblakoder gde je prvi put konstrukcija zgrade bila od metala. Zgrada je posedovala i lift i kao takva posluzila je kao osnova za izgradnju drugih oblakodera. Zgrada je srusena davne 1931. godine kako bi na njeno mesto dosla druga, veca zgrada.


Vozili smo put centra grada i nisam znao da li da gledam levo ka jezeru ili desno ka gradjevinama. Resen da ne propustim nista, oci su mi isle cas levo , cas desno, kao kad gledam tenis.


Stigli smo do pristanista zvanog "Navy pier" izgradjenog 1916. godine i u to vreme bilo najvece pristaniste na svetu.Dugacko 1010 metara, nekada je sluzilo u vojne svrhe, a sad kao turisticka atrakcija jer je na njemu smesten zabavni park.


Na kraju pristanista nalazi se gradjevina zvana Auditorijum.


Daleko na jezeru nalazi se platforma odakle se gradjani snabdevaju vodom koja se crpi iz dubine jezera.


Stigli smo do "Soldier field-a", terena na kome NFL tim "Chicago Bears-i" igraju svoje utakmice. Iskoristili smo priliku da damo nekim Kanadjanima da nas uslikaju.

I ja da odradim koju zavrzlamu.

Sledeca stanica Milenijum park.


U parku se nalazi poznata struktura zvana Pasulj. Uslikan sam sa Pasuljom i u refleksiji se oslikava grad.

Cena skulpture Pasulja je iznosila 23 miliona dolara, a celog parka cak 475 miliona. Cak su i gradjani Chikaga revoltirani sto je iz gradskog budzeta otisao toliki novac za izgradnju parka.

Bilo je vreme upustiti se u voznju kroz grad.


Ulice Cikaga su izgradjene na vise nivoa tako da mozete videti ulice koje izlaze iz zemlje, ulice iznad ulica i one normalne, nama poznte.



Pored toga postoji i drugi sistem tunela koji se nalazi 12 m pod zemljom dugih cak 95km. Poznat kao teretni sistem tunela kojima idu manji vagoni nekada je koriscen za prevoz robe i materijala i bio je povezan sa svakom bitnijom gradjevinom u uzem cenru. Danas se koristi kao turisticka atrakcija i tuda prolaze viskokonaponski i opticki kablovi. Ipak su tuneli nasli svrhu i u modernom vremenu.



Slike tunela su preuzete sa interneta.

Vozeci ulicama stigli smo do nekada poznatije kao "Sears" kule sada vec sa novim imenom "Willis" kula. Kula, nekada najvisa zgrada na svetu kao i u Americi bila je zamenjena Svetskim Trgovinskim Centrom, a nakon rusenja kuli sada je ponova najvisa gradjevina u Americi i trenutno zauzima osmo mesto po velicini u svetu. Sa svojih 108 spratova i 442 metra visine lagano lomi vratove ukoliko se usudjujete da pogledate u njen vrh.


Nastavili smo dalje i stigli do Vodene Kule ili kako bih ja preveo "vodotornj-a", izgradjene davne 1869. godine i bila je jedina gradjevina koja je ostala da stoji posle takozvanog "velikog pozara".


Naisli smo na verujem za sve poznati Cikago Teatar izgradjen 1921. godine i koji se cesto srece u filmovima.



Druga i treca fotografija su preuzete sa interneta.

Obzirom da je Dejan morao da ide na posao, ostao sam sam u razgledanju grada. Otisao sam do Cikago reke i bio resen da uzmem turu brodicem na kojoj turisticki vodic govori o arhitekturi grada. Cena, 45 dolara. Hvala, preskocicu.


Kuda dalje? Pa na primer na pivo u "John Hancock Centar", zgradu od 100 spratova visoku 344 metra.Ulazim u lift koji se katapultira ka vrhu. Stezuci i pomerajuci vilicu pokusavao sam da se lisim neprijatnog osecaja zbog promene pritiska u usima, jer popeti se 100 spratova za 10ak sekundi se bas oseti. Odlazim do prozora i zaticem prizor koji oduzima dah.



Navy pier

U restoranu i baru na vrhu sami krem Cikaga i bogati turisti. Ja u sorcu i staroj majci odskacem od ostalih ali... to me uopste ne pogadja. Zaseo sam kao gospodin i narucio pice. Sedeo sam tako pola sata uzivajuci u pogledu. Spustio sam se dole uz ponovno stezanje vilice i pravljenja grimasi i nastavio put kuce.

Ka kuci sam opet koristio biciklisticku stazu pored jezera.


Ubrzo sam stigao i ispred zgrade je stajao ovaj predivni zardjali bjuik koji pomalo podseca na sporet.

Usao sam u stan. Uz pretragu interneta uvideo da voz koji ide tom mojom planiranom putanjom ka Vasingtonu ide svakih 3 dana. Pala je velika dilema jer ako odem sutradan moracu da budem 3 dana u Indijanapolisu ili Sinsinatiju (tada jos uvek nisam bio odlucio koji od ta dva grada sam zeleo da posetim) sto povlaci prestanak moje petnaestodnevne propusnice vozom. Vozovi su veoma skupi tako da bi me to stavilo na dodatni trosak od oko 150$ za voz i jedno 150$ za 2 dana za hotel. Ostalo je 2 dana propusnice i kuda da idem nisam bio pametan. U jednom trenutku mi je sinula ideja da odem na Majami. Pogledao i do Majamija ima oko 20 sati voznje. Reko uklopicu se sa propusnicom da odem, ali je postojalo pitanje kako posle iz Majamija do Vasingtona. Ostavio sam to da prenoci i da odlucim sledece jutro da li idem dirktno za Vasington ili za Majami.
Miami (slika preuzeta sa interneta)

Probudio sam se. Odluka je morala da padne uskoro jer vozovi polaze kroz par sati.

Sa jedne strane imao sam Majami i pozamasne troskove, a sa druge strane Vasington bez vecih troskova. Rekose mi da to vece Rasid pravi zurku tako da sam ipak odlucio da ostanem jos jedan dan pa sutradan direktno za Vasington. Prevagnulo je to sto su se moja novcane zalihe spustile na oko 1500$. Napravio sam veliku grasku koje se sad kajem.

Ostao sam i pustio im "Srpski film". Kako je film odmicao smeh je pocinjao da se pretvara u sve ozbiljnija lica. Zabrinuti sta ce se desiti u sledecoj sceni poceli su da prave cudne grimase sve dok jedna scena ih nije naterala da iskoce iz fotelja i kauca.

"What a fuck? Turn that shit off. Oh my God, thats even illegal!"

Kada su se malo sabrali, poceli su da smenjuju cas ozbiljna cas nasmejana lica ne verujuci sta su upravo odgledali ali ne do kraja.

Dosla je i Rasidova zurka koju je pravio u baru u kojem radi. Na zurci su nastupali muzicari amateri. Kao sto sam ranije najavio da se u Cikagu temperature u toku dana mogu drasticno promeniti tako se desilo i ove noci. Temepratura koja je preko dana bila oko 30 stepeni se preko noci spustila na 7. Krenuo sam u tankoj letnjoj kosulji i to me je kostalo kaslja sledecih 15 dana.

Svanuo je i treci dan u Cikagu. Pozdravio sam se sa Dejanom koji je ranije morao na posao i na poklon sam dobio dres "Chicago Bears-a". Za uzvrat sam obecao da cu da mu posaljem dres mog kluba kad stignem u Vasington jer su mi mnoge stvari tamo. Bio je presrecan sto ce imati dres kluba americkog fudbala iz Srbije.

Posle par sati pozdravio sam se i sa ostalima i krenuo na zeleznicku stanicu. Kutija za biciklu me nije nista kostala, hvala Rikardo. Pakujem bajs, ulazim u voz, krecem put Vasingtona i za sobom ostavljam ovaj prelepi grad u kojem sam zaista uzivao.


PS. Posaljite SMS za pomoc Kraljevu na 1003.

Usavsi u voz ubrzo sam zaspao.



Amtrakovi vozovi u Americi su specificni po tome sto imaju previse prostora ispred sedista sto dugonogim ljufima poput mene je prava radost. U Srbiji kad se vozim medjugradskim autobusima uvek biram da sednem do prolaza jer sediste ispred cesto zna da mi pravi problem tako da moji kraci se obicno odmaraju u prolazu.

Slika je uzeta sa neta ali samo sam hteo da predocim konfor.


Probudio sam se tek ujutru i zakljucio sam da sam bez problema u sedistu otspavao dobrih 5 sati. Pored mene je sedela proseda bakuta koja je takodje bila budna i citala neku knjigu. Upoznavsi se, otpoceli smo konverzaciju. Bakuta inace dobar lik ali na odredjeno vreme. Posle nekog vremena razgovor se pretvorio u "Save the planet. Think green" diskusiju. Malo je opsednuta ali dobro. Zavrsismo razgovor i svako se okrenu nazad svojim knjigama. Ja Onore de Balzaku i njegovom Cica Goriju, a ona uze da uci japanski jezik u njenoj 60-oj.

Malo kasnije otisao sam do bara da prezalogajim i popijem neko pice.



Uvidevsi da se priblizavam stanici u Albukerkiju, vratio sam se nazad do sedista, pokupio svoje gedzete i krenuo ka izlazu.

Voz se zaustavio i ja sam se nasao na stanici u centru grada cekajuci da mi izruce biciklu. Napolju je bilo suncano, mozda ipak malo pretoplo za moj ukus. Uzeo sam biciklu, montirao guvernalu, vratio pedale i bio sam spreman da krenem. Prethodnim pretrazivanjem uvideo sam da do mog domacina, devojke Sol, ima oko 4 km. Nije puno niti tesko ali uzimajuci u obzir da je zvezda upekla i moj poteski ranac, verovatno cu na destinaciju stici mokar.

Krenuo sam i upitao coveka koji prodaje hot dogove za direkcije. Uputio sam se ka istoku i ubrzo uvideo da ili ga ja nisam dobro razumeo ili je on pogresio jer te ulice gde sam trebao skrenuti nigde nije bilo. Obzirom da sam bio gladan (jedan hot dog u vozu nisam ni osetio) odlucio sam da svratim tamo gde jedu siromasi, Mek Donalds. Usao sam, porucio, uzeo i seo za sto. Izvadio sam moj gedzet koji ima GPS i uvideo da ima da pedalam jos 3 km. Malo sam kruzio ali nije strasno.


Kroz prozor sam video da mi neki Meksosi merkaju bajs. Bicikla je bila zakljucana samo sto sam na njoj ostavio termo boce, pumpu i torbicu sa rezervnom gumom. Reko sad ako mi skinu nesto juricu ih biciklom sve dok ih ne uhvatim pa makar i dobio batine posle. Prosli su i nisu nista uzeli.

Izasao sam i punog stomaka se popeo na biciklu i krenuo dalje. Sunce mi je pravilo veliki problem. Bilo je bas vruce. Stigao sam do univerziteta "New Mexico" koji se nalazio nedaleko od kuce i odlucio da presvucem majicu jer ne ide da idem u goste znojav.

Pristigao sam, ostavio biciklu naslonjenu na drvo, nabacio osmeh (prvi utisak je najbitniji) i pokucao na vrata. Petnaest sekundi kasnije sam pokucao ponovo sa sada vec kiselim osmehom jer kuci izgleda da nije bio niko. Eto sta se desi kad se ne najavis u koliko sati dolazis.

Seo sam pod krosnju drveta za omanji stocic i pozvao Sol. Dobio sam govornu postu. Pih, sve "bolje od boljeg". Ostavio sam poruku i sve sta mi je preostalo jeste da cekam.

Izlomljena stolica mi je pravila muku jer mi se parce drveta zabadalo u ledja. Pomalo revoltiran na sebe sto se nisam najavio u dvoriste ulazi smesni hipi lik odeven u plavo belu majcu na pruge sa kapom moreplovca.

"Mora da si ti taj kauchsurfer", rece.
"Jesam", odgovorih zbunjeno ocekivajuci neke odgovore.

Znam da sam trebao da odsednem kod 2 cure, odakle sad hipi lik. Kakve su to gej prevare.

"I ja odsedam kod njih kao kauchsurfer, trebam da idem danas ali mozda se predomislim i ostenem jos koji dan".

Rekavsi to laknulo mi je. Obavestio me je da je Sol na nekim predavanjima do kasno uvece ali bi cimerka trebalo da stigne svakog momenta. Pozvao me je da odemo negde da prosetamo dok se ona ne vrati ali sam odlucio da ostanem jer nije mi prijatno ostaviti sve svoje stvari pozadi kuce.

Popricali smo nekih 15 minuta i zakljucio sam da je i on neki biciklista koji putuje od mesta do mesta biciklom. Njegovi planovi su preci 600 milja biciklom ali u veoma laganom ritmu jer u svakom mestu ostaje po nedelju dana.

Hipi bicikla nakicena velikom trubom i zenskim sedistem stajala je u terasi ispred kuce. Sve mogu da razumem (do nekle) i zensko sediste i hipi orjentaciju ali sto se oblaci ko striper tu je bas preterao.

Otisao je dalje i ja sam ostao da cekam. Deset minuta kasnije dosao je zajedno sa nekim likom (noramlnog izgleda) koji se predstavio kao divljak (Savage, Jimmy Savage). Dzimi je drugar od Sol i nakon par minuta razgovora lik me je zgotivio i predlozio da mi on bude domacin. Slozismo se da mogu da ostavim stvari kod njega i da se okupam dok se ne vrati Sol i njena cimerka pa cemo onda veceras da odlucimo sta i kako.

Dzimi inace i dalje student i radi pri vojsci kao medicinska ispomoc. Kroz pricu sam saznao da je trebao da bude na Kosovu medicinska ispomoc ali zbog svojih roditelja je ipak odlucio da ostane jer su se oni time protivili. U Albukerki je dosao iz Bostona radi studija i tih dana je trebao da se vrati nazad jer je studije priveo kraju.

Zna me covek 20 minuta, a ostavi mi kljuc i zapali na posao pri vojsci. Lepo od njega.

Uzeo sam biciklu i krenuo u obilazak grada. Ovaj put precicom nizbrdo i nakon nekoliko minuta opet sam se nasao u centru grada. Ne tako veliki grad ali je veci od Flagstaff-a. Obisavsi uzi centar grada nisam uspeo da vidim nista preterano interesantno. Useo sam u radnju koja prodaje i servisira bicikle i zatrazio mapu grada i okoline. Dobio sam kartu sa svim biciklistickim rutama i izabravsi jednu krenuo sam u tom pravcu.


Svaki grad ima deo gde su se prvi doseljenici nastanili ili takozvani stari grad (Old Town). Krenuo sam u tom pravcu jer ako nesto ima interesantno u Albukerkiju onda to mora da bude tamo. Prosavsi ceo grad stigao sam do 66-ice i 66-icom krenuo dalje. Ubrzo sam se nasao u starom gradu. Sisao sam sa bicikle i krenuo u setnju.





Prvi doseljenici su pristigli davne 1706. godine i na tom mestu podigli prvu naseobinu. Najpoznatija gradjevina je crkva koju nisam uslikao pa sam fotografiju morao da ukradem sa interneta.



Pored silnih restorana mozete sresti Indijance koji izlozenoj na prostirci prodaju rucno pravljeni nakit. Pored nakita mogu se naci i druge stvari na prodaju.


Old Town je takodje bogat statuama i spomenicima. Tako da cak mozete videti "Iva Andrica" kako cita novine.




Zbog preterane zege niko se nije nalazio u blizini muzeja gde su se mnogi spomenici i statue nalazile. Tu sam uvideo priliku. Resio sam da ukljucim tajmer na fotoaparatu i zajasem bika. Ne tako kako ste vi pomislili vec da mu skocim na ledja.



Aparat je poceo da odbojava i ja sam otrcao do bika i skocio. Spomenik napravljan od metala na suncu se ugrejao skoro do usijanja. Uz krik i opekotine na mojim butinama krenuo sam nazad negodovajuci mojoj glupoj ideji. Ajde sto sam se izgoreo nego sto sam razbio kolena dok sam uspeo da saskocim na zemlju. Sve u svemu aparat je uhvatio ranjenika kako bezi podalje od sadistickog spomenika.



Pogledavsi u mapu resio sam da krenem biciklistickom stazom duz reke. Stigavsi do reke krenuo sam ka jugu.


Vozio sam duz biciklisticke staze par kilometara i shvatio da ako vec imam planinsku biciklu zasto bih vozio po asfaltu. Spustio sam se u sumu koja je bila tik do reke.


Kao adrenalin dzanki, vozio sam kao lud pedalajuci i skacuci sa svakog brega koji bi me za trenutak ucinio vise zivim. Pojavio se omanji putic koji sam pratio i pristigao sam do kanalizacionih cevi i zaustavio se.


Uslikavsi par fotografija zacuo sam skripu iza mene. Zatekao sam lika koji je zajahao guvernalu zato sto je naglo zakocio da me ne bi udario. Ja sam se nalazio na puticu ali sam sakriven obliznim rastinjem tako da me je primetio u poslednjem trenutku.

Decko kome sam ime zaboravio je iz Cikaga dosao u Albukerki radi studija. Inace Albukerki iako ne tako velikog izgleda ima malo preko 500 hiljada stanovnika i veliki univerzitet. UZ kratku pricu nastavio sam da vozim zajedno sa njim. Stigli smo da mesta gde je putic prestao i ogoljena suma zbog pozara od pre par goina je pretvorena u sitno rastinje iz kojih rastu neki zuti cvetovi i ostaci nekih trsaka koji iz zemlje vire kao koplja.


Bilo je namoguce nastaviti i odlucili smo da je pametno vratiti se u grad.


Vratio sam se do Dzimove kuce. On je ubrzo pristigao. Uvideo sam da je guma na bicikli ispustila. Dok sam menjao gumu uvideo sam da je 10 trnova probilo spoljasnju gumu i zaustavilo se do dodatnog gumenog odbojnika izmdju unutrasnje i spoljasnje gume. Sto je mnogo, mnogo je.

Pao je mrak i odlucili smo da odemo u bar i gledamo moj omiljeni tim Greenbay Packers-e koji igraju Protiv Chicago Bears-a. U Albukerkiju studenti cesto voze bicikle tako da smo na biciklama krenuli u nocni zivot. Uz put sretosmo Sol i tako se prvi put upoznao sa mojim nesudjenim domacinom.


Porekolom sa Kostarike plenila je svojim izgledom i najboljim mogucim akcentom. Kao instruktor plesa upravo je dolazila sa casova tako da nije mogla da nam se pridruzi odmah vec je rekla da cemo se kasnije naci u gradu.

Stigli smo u bar i upoznao sam ekipu. Tvrda utakmica je povecala prozivke izmedju mene i Zejna koji je zagrizeni fan Chikaga. Popivsi koje pivo uzivao sam u utakmici i njihovom drustvu sve do samog kraja dok Chikago nije preokrenuo i pobedio sa 3 poena razlike.

Sa leva na desno: Dzimi, ja, Zejn

Skroz desno je Sem.

Pozdravivsi se sa ekipom krenuo sam sa Dzimijem da se nadjemo sa Sol. Nasli smo se u nekom kaficu i nastavili pijanku. Cak se i ona pridruzila i pila rame uz rame sa muskarcima. E to je zena kad moze da pije sa muskarcima a da ne zaostaje.

Dvadesetjednogodisnja Sol pricala je veoma zrelo i videlo se da je veoma pametna. Sa tim sladunjavim akcentom bih mogao ceo dan da je slusam kako prica. Na Dzimijevo insistiranje narucili smo i viski i poceli da mesamo pica sto iz izkustva znam da nije dobro.

Uz pricu o mom putovanju i da je moj sledeci grad u kome cu da prespavam Kanzas siti, dobio sam informaciju da tamo nema nista interesantno i da ga treba preskociti. Na insistiranje lepe Kostarikanke da ostanem jos jednu noc pa da preskocim Kanzas siti, izasao sam ispred lokala i pozvao Hajat u Kanzas Sitiju da otkazem rezervaciju. Sta cu. Morao sam.

Izasli smo iz kafica i pozdravili se sa Sol koja na nesrecu je moj nesudjeni domacin. Ko jos da prebacuje stvari u 2 po ponoci. Rado bih ja ali ne ide.

Dzimi i ja smo nastavili dalje. Da izvine moja rodbina koja ovo cita ali ovo je licilo da ce biti jedna od onih noci na kraju koje se tesko dolazi kuci. Takve noci nisu ceste ali dese se nakon nekog vremena kad se popije malo vise.

Spustismo se do centra grada nizbrdo ka jedinom kaficu koje jedino ima neko desavanje te noci. U kaficu je bilo karaoke vece. Nakon kojeg piva i kojeg dzina odlucili smo da zapevamo ali obzirom da su ljudi vec izabrali pesme do kraja veceri nismo uspeli da se ubacimo u program. Steta. Za nas sto pridruzise se neke Dzimove drugarice i bilo je veselo.

Izasli smo iz kafica u kasne ili po nekima u rane sate i uputili se ka kuci. Vozio sam uzbrdo i svo pice koje sam popio je ucinilo moju voznju na bicikli pomalo smesnim za onog ko bi posmatrao. Srecom nikog nije bilo na ulicama u to vreme... osim....

Krivudajuci tako ispred sebe na 20ak metara uvideo sam 3 milicajca kako stoje ispred kola i zacudjeno me gledaju. Kako sam znao i umeo poceo sam da vozim pravo ali sa manjim odstupanjima. Prosavsi ih krenulo je sve po starom. Srecom me nisu zaustavili i zaista ne znam zasto. Da sam na njihovom mestu, ja bih sebe zaustavio.

Stigli smo i ja sam usnuo u krevetu sto je na ovom putovanju bila retkost da naidjem na krevet.

Neko bi rekao ko da pije posle takve noci ali kad ste sa Dzimom Srbinom onda se cesto pije. Kazem Srbinom ne samo zato sto pije ko Srbenda vec i zato sto kad je dosao sa posla, dosao je sa pozmasnim vokabularom srpskih reci koje je naucio na poslu pretrazivajuci internet. Procitao je i najosnovniju istoriju o Srbiji od Nemanjica pa nadalje i veoma ga je interesovalo da mu ispricam celu pricu o Kosovskom kofliktu i kako to Srbi vide.

Otisli smo na dorucak, popili koje pivo, pa smo otisli na koje pice i onda na njegov univerzitet u biblioteku sto sam ja iskoristio da ispisem putopis o LA-u.

Obzirom da pisuci putopis iziskuje dosta vremena, proveo sam dobar deo dana tamo pisuci i surfujuci na internetu. Univerzitet ima vise biblioteka i svaka je ogromna i prepunjena vrhunskim racunarima poput iMac-ovima od 24".

Stigli smo kuci, spremili se i otisli u bar, kako bi on reko rupcagu. Da on vidi sta su rupcage u Srbiji promenio bi on misljenje za taj potpuno pristojan bar. Sa nama je krenuo i Sem, hipi kaucsurfer koji je skroz OK lik. Sol taj dan nisam video jer je ceo dan bila po fakultetu i polagala neke ispite. Steta. A ja ostao zbog nje na njen poziv.

Mada od januara nastavlja studije plesa u Sevilji, a ja ako budem imao sredstava planiram u aprilu Euro trip bajsom i SAMO bajsom. Ko zna gde ce put da me odvede iako mi u planovima koji kupe prasinu vec 2 godine ne stoji Sevilja.

Ukoliko hocete jos jedan putopis po evropi, novac saljite na ziro racun xxx-xxx-xxx.

Predlozio sam da odigramo stoni fudbal ili kako bi oni rekli fuzbal. Skromni rekose da su igrali po nekad ali rekose da nisu losi. Ja koji igram zaista dobro reko sad cu da razbijem boraniju kad ono prc. Odigrali smo 15-ak partija, a ja ni jednom nisam pobedio Dzima, Dzim nijednom nije pobedio Sema, a Sem nijednom mene. Zacarani krug i bogme dobro igraju.

Nakon nekog vremena krenuli smo ka kuci i naisli na devojku koja sedi na tremu ispred kuce. Pridruzili smo se i kroz saljivi razgovor i pitanja gde su joj cimerke. Sedosmo da odmorimo.

Stigli smo kuci i obzirom da je Dzimi morao rano da ustane na posao, pozdravio sam se sa njim i rekao mu da je uvek dobrodosao u mojoj kuci na sta mi je on odgovorio da je za 10 dana u Bostonu i da bi trebao da skoknem do Bostona kad budem stigao na istocnu obalu. Novcane zalihe su mi se stanjile tako da nisam verovao u tu mogucnost ali sam je ostavio po strani.

Zvrrrrrr. Jutro u Albukerkiju i ja krecem da pakujem stvari. Ovaj put stici do stanice je bilo daleko lakse jer je put nizbrdo vodio pravo do stanice. Pozdravio sam se sa Semom koji je prethodni dan premestio stvari od Sol kod njega u zelji da ostane jos koji dan, a da ne bude samo njoj na teretu.

Poslednji pogled na grad dok sam se vozio ka stanici. Ulazim u stanicu i standardna procedura. Zapakivanje bicikle, cekiranje robe, menjanje rezervacija i ulazim u voz.

Au revoir Albuquerque!!!