Usavsi u voz ubrzo sam zaspao.



Amtrakovi vozovi u Americi su specificni po tome sto imaju previse prostora ispred sedista sto dugonogim ljufima poput mene je prava radost. U Srbiji kad se vozim medjugradskim autobusima uvek biram da sednem do prolaza jer sediste ispred cesto zna da mi pravi problem tako da moji kraci se obicno odmaraju u prolazu.

Slika je uzeta sa neta ali samo sam hteo da predocim konfor.


Probudio sam se tek ujutru i zakljucio sam da sam bez problema u sedistu otspavao dobrih 5 sati. Pored mene je sedela proseda bakuta koja je takodje bila budna i citala neku knjigu. Upoznavsi se, otpoceli smo konverzaciju. Bakuta inace dobar lik ali na odredjeno vreme. Posle nekog vremena razgovor se pretvorio u "Save the planet. Think green" diskusiju. Malo je opsednuta ali dobro. Zavrsismo razgovor i svako se okrenu nazad svojim knjigama. Ja Onore de Balzaku i njegovom Cica Goriju, a ona uze da uci japanski jezik u njenoj 60-oj.

Malo kasnije otisao sam do bara da prezalogajim i popijem neko pice.



Uvidevsi da se priblizavam stanici u Albukerkiju, vratio sam se nazad do sedista, pokupio svoje gedzete i krenuo ka izlazu.

Voz se zaustavio i ja sam se nasao na stanici u centru grada cekajuci da mi izruce biciklu. Napolju je bilo suncano, mozda ipak malo pretoplo za moj ukus. Uzeo sam biciklu, montirao guvernalu, vratio pedale i bio sam spreman da krenem. Prethodnim pretrazivanjem uvideo sam da do mog domacina, devojke Sol, ima oko 4 km. Nije puno niti tesko ali uzimajuci u obzir da je zvezda upekla i moj poteski ranac, verovatno cu na destinaciju stici mokar.

Krenuo sam i upitao coveka koji prodaje hot dogove za direkcije. Uputio sam se ka istoku i ubrzo uvideo da ili ga ja nisam dobro razumeo ili je on pogresio jer te ulice gde sam trebao skrenuti nigde nije bilo. Obzirom da sam bio gladan (jedan hot dog u vozu nisam ni osetio) odlucio sam da svratim tamo gde jedu siromasi, Mek Donalds. Usao sam, porucio, uzeo i seo za sto. Izvadio sam moj gedzet koji ima GPS i uvideo da ima da pedalam jos 3 km. Malo sam kruzio ali nije strasno.


Kroz prozor sam video da mi neki Meksosi merkaju bajs. Bicikla je bila zakljucana samo sto sam na njoj ostavio termo boce, pumpu i torbicu sa rezervnom gumom. Reko sad ako mi skinu nesto juricu ih biciklom sve dok ih ne uhvatim pa makar i dobio batine posle. Prosli su i nisu nista uzeli.

Izasao sam i punog stomaka se popeo na biciklu i krenuo dalje. Sunce mi je pravilo veliki problem. Bilo je bas vruce. Stigao sam do univerziteta "New Mexico" koji se nalazio nedaleko od kuce i odlucio da presvucem majicu jer ne ide da idem u goste znojav.

Pristigao sam, ostavio biciklu naslonjenu na drvo, nabacio osmeh (prvi utisak je najbitniji) i pokucao na vrata. Petnaest sekundi kasnije sam pokucao ponovo sa sada vec kiselim osmehom jer kuci izgleda da nije bio niko. Eto sta se desi kad se ne najavis u koliko sati dolazis.

Seo sam pod krosnju drveta za omanji stocic i pozvao Sol. Dobio sam govornu postu. Pih, sve "bolje od boljeg". Ostavio sam poruku i sve sta mi je preostalo jeste da cekam.

Izlomljena stolica mi je pravila muku jer mi se parce drveta zabadalo u ledja. Pomalo revoltiran na sebe sto se nisam najavio u dvoriste ulazi smesni hipi lik odeven u plavo belu majcu na pruge sa kapom moreplovca.

"Mora da si ti taj kauchsurfer", rece.
"Jesam", odgovorih zbunjeno ocekivajuci neke odgovore.

Znam da sam trebao da odsednem kod 2 cure, odakle sad hipi lik. Kakve su to gej prevare.

"I ja odsedam kod njih kao kauchsurfer, trebam da idem danas ali mozda se predomislim i ostenem jos koji dan".

Rekavsi to laknulo mi je. Obavestio me je da je Sol na nekim predavanjima do kasno uvece ali bi cimerka trebalo da stigne svakog momenta. Pozvao me je da odemo negde da prosetamo dok se ona ne vrati ali sam odlucio da ostanem jer nije mi prijatno ostaviti sve svoje stvari pozadi kuce.

Popricali smo nekih 15 minuta i zakljucio sam da je i on neki biciklista koji putuje od mesta do mesta biciklom. Njegovi planovi su preci 600 milja biciklom ali u veoma laganom ritmu jer u svakom mestu ostaje po nedelju dana.

Hipi bicikla nakicena velikom trubom i zenskim sedistem stajala je u terasi ispred kuce. Sve mogu da razumem (do nekle) i zensko sediste i hipi orjentaciju ali sto se oblaci ko striper tu je bas preterao.

Otisao je dalje i ja sam ostao da cekam. Deset minuta kasnije dosao je zajedno sa nekim likom (noramlnog izgleda) koji se predstavio kao divljak (Savage, Jimmy Savage). Dzimi je drugar od Sol i nakon par minuta razgovora lik me je zgotivio i predlozio da mi on bude domacin. Slozismo se da mogu da ostavim stvari kod njega i da se okupam dok se ne vrati Sol i njena cimerka pa cemo onda veceras da odlucimo sta i kako.

Dzimi inace i dalje student i radi pri vojsci kao medicinska ispomoc. Kroz pricu sam saznao da je trebao da bude na Kosovu medicinska ispomoc ali zbog svojih roditelja je ipak odlucio da ostane jer su se oni time protivili. U Albukerki je dosao iz Bostona radi studija i tih dana je trebao da se vrati nazad jer je studije priveo kraju.

Zna me covek 20 minuta, a ostavi mi kljuc i zapali na posao pri vojsci. Lepo od njega.

Uzeo sam biciklu i krenuo u obilazak grada. Ovaj put precicom nizbrdo i nakon nekoliko minuta opet sam se nasao u centru grada. Ne tako veliki grad ali je veci od Flagstaff-a. Obisavsi uzi centar grada nisam uspeo da vidim nista preterano interesantno. Useo sam u radnju koja prodaje i servisira bicikle i zatrazio mapu grada i okoline. Dobio sam kartu sa svim biciklistickim rutama i izabravsi jednu krenuo sam u tom pravcu.


Svaki grad ima deo gde su se prvi doseljenici nastanili ili takozvani stari grad (Old Town). Krenuo sam u tom pravcu jer ako nesto ima interesantno u Albukerkiju onda to mora da bude tamo. Prosavsi ceo grad stigao sam do 66-ice i 66-icom krenuo dalje. Ubrzo sam se nasao u starom gradu. Sisao sam sa bicikle i krenuo u setnju.





Prvi doseljenici su pristigli davne 1706. godine i na tom mestu podigli prvu naseobinu. Najpoznatija gradjevina je crkva koju nisam uslikao pa sam fotografiju morao da ukradem sa interneta.



Pored silnih restorana mozete sresti Indijance koji izlozenoj na prostirci prodaju rucno pravljeni nakit. Pored nakita mogu se naci i druge stvari na prodaju.


Old Town je takodje bogat statuama i spomenicima. Tako da cak mozete videti "Iva Andrica" kako cita novine.




Zbog preterane zege niko se nije nalazio u blizini muzeja gde su se mnogi spomenici i statue nalazile. Tu sam uvideo priliku. Resio sam da ukljucim tajmer na fotoaparatu i zajasem bika. Ne tako kako ste vi pomislili vec da mu skocim na ledja.



Aparat je poceo da odbojava i ja sam otrcao do bika i skocio. Spomenik napravljan od metala na suncu se ugrejao skoro do usijanja. Uz krik i opekotine na mojim butinama krenuo sam nazad negodovajuci mojoj glupoj ideji. Ajde sto sam se izgoreo nego sto sam razbio kolena dok sam uspeo da saskocim na zemlju. Sve u svemu aparat je uhvatio ranjenika kako bezi podalje od sadistickog spomenika.



Pogledavsi u mapu resio sam da krenem biciklistickom stazom duz reke. Stigavsi do reke krenuo sam ka jugu.


Vozio sam duz biciklisticke staze par kilometara i shvatio da ako vec imam planinsku biciklu zasto bih vozio po asfaltu. Spustio sam se u sumu koja je bila tik do reke.


Kao adrenalin dzanki, vozio sam kao lud pedalajuci i skacuci sa svakog brega koji bi me za trenutak ucinio vise zivim. Pojavio se omanji putic koji sam pratio i pristigao sam do kanalizacionih cevi i zaustavio se.


Uslikavsi par fotografija zacuo sam skripu iza mene. Zatekao sam lika koji je zajahao guvernalu zato sto je naglo zakocio da me ne bi udario. Ja sam se nalazio na puticu ali sam sakriven obliznim rastinjem tako da me je primetio u poslednjem trenutku.

Decko kome sam ime zaboravio je iz Cikaga dosao u Albukerki radi studija. Inace Albukerki iako ne tako velikog izgleda ima malo preko 500 hiljada stanovnika i veliki univerzitet. UZ kratku pricu nastavio sam da vozim zajedno sa njim. Stigli smo da mesta gde je putic prestao i ogoljena suma zbog pozara od pre par goina je pretvorena u sitno rastinje iz kojih rastu neki zuti cvetovi i ostaci nekih trsaka koji iz zemlje vire kao koplja.


Bilo je namoguce nastaviti i odlucili smo da je pametno vratiti se u grad.


Vratio sam se do Dzimove kuce. On je ubrzo pristigao. Uvideo sam da je guma na bicikli ispustila. Dok sam menjao gumu uvideo sam da je 10 trnova probilo spoljasnju gumu i zaustavilo se do dodatnog gumenog odbojnika izmdju unutrasnje i spoljasnje gume. Sto je mnogo, mnogo je.

Pao je mrak i odlucili smo da odemo u bar i gledamo moj omiljeni tim Greenbay Packers-e koji igraju Protiv Chicago Bears-a. U Albukerkiju studenti cesto voze bicikle tako da smo na biciklama krenuli u nocni zivot. Uz put sretosmo Sol i tako se prvi put upoznao sa mojim nesudjenim domacinom.


Porekolom sa Kostarike plenila je svojim izgledom i najboljim mogucim akcentom. Kao instruktor plesa upravo je dolazila sa casova tako da nije mogla da nam se pridruzi odmah vec je rekla da cemo se kasnije naci u gradu.

Stigli smo u bar i upoznao sam ekipu. Tvrda utakmica je povecala prozivke izmedju mene i Zejna koji je zagrizeni fan Chikaga. Popivsi koje pivo uzivao sam u utakmici i njihovom drustvu sve do samog kraja dok Chikago nije preokrenuo i pobedio sa 3 poena razlike.

Sa leva na desno: Dzimi, ja, Zejn

Skroz desno je Sem.

Pozdravivsi se sa ekipom krenuo sam sa Dzimijem da se nadjemo sa Sol. Nasli smo se u nekom kaficu i nastavili pijanku. Cak se i ona pridruzila i pila rame uz rame sa muskarcima. E to je zena kad moze da pije sa muskarcima a da ne zaostaje.

Dvadesetjednogodisnja Sol pricala je veoma zrelo i videlo se da je veoma pametna. Sa tim sladunjavim akcentom bih mogao ceo dan da je slusam kako prica. Na Dzimijevo insistiranje narucili smo i viski i poceli da mesamo pica sto iz izkustva znam da nije dobro.

Uz pricu o mom putovanju i da je moj sledeci grad u kome cu da prespavam Kanzas siti, dobio sam informaciju da tamo nema nista interesantno i da ga treba preskociti. Na insistiranje lepe Kostarikanke da ostanem jos jednu noc pa da preskocim Kanzas siti, izasao sam ispred lokala i pozvao Hajat u Kanzas Sitiju da otkazem rezervaciju. Sta cu. Morao sam.

Izasli smo iz kafica i pozdravili se sa Sol koja na nesrecu je moj nesudjeni domacin. Ko jos da prebacuje stvari u 2 po ponoci. Rado bih ja ali ne ide.

Dzimi i ja smo nastavili dalje. Da izvine moja rodbina koja ovo cita ali ovo je licilo da ce biti jedna od onih noci na kraju koje se tesko dolazi kuci. Takve noci nisu ceste ali dese se nakon nekog vremena kad se popije malo vise.

Spustismo se do centra grada nizbrdo ka jedinom kaficu koje jedino ima neko desavanje te noci. U kaficu je bilo karaoke vece. Nakon kojeg piva i kojeg dzina odlucili smo da zapevamo ali obzirom da su ljudi vec izabrali pesme do kraja veceri nismo uspeli da se ubacimo u program. Steta. Za nas sto pridruzise se neke Dzimove drugarice i bilo je veselo.

Izasli smo iz kafica u kasne ili po nekima u rane sate i uputili se ka kuci. Vozio sam uzbrdo i svo pice koje sam popio je ucinilo moju voznju na bicikli pomalo smesnim za onog ko bi posmatrao. Srecom nikog nije bilo na ulicama u to vreme... osim....

Krivudajuci tako ispred sebe na 20ak metara uvideo sam 3 milicajca kako stoje ispred kola i zacudjeno me gledaju. Kako sam znao i umeo poceo sam da vozim pravo ali sa manjim odstupanjima. Prosavsi ih krenulo je sve po starom. Srecom me nisu zaustavili i zaista ne znam zasto. Da sam na njihovom mestu, ja bih sebe zaustavio.

Stigli smo i ja sam usnuo u krevetu sto je na ovom putovanju bila retkost da naidjem na krevet.

Neko bi rekao ko da pije posle takve noci ali kad ste sa Dzimom Srbinom onda se cesto pije. Kazem Srbinom ne samo zato sto pije ko Srbenda vec i zato sto kad je dosao sa posla, dosao je sa pozmasnim vokabularom srpskih reci koje je naucio na poslu pretrazivajuci internet. Procitao je i najosnovniju istoriju o Srbiji od Nemanjica pa nadalje i veoma ga je interesovalo da mu ispricam celu pricu o Kosovskom kofliktu i kako to Srbi vide.

Otisli smo na dorucak, popili koje pivo, pa smo otisli na koje pice i onda na njegov univerzitet u biblioteku sto sam ja iskoristio da ispisem putopis o LA-u.

Obzirom da pisuci putopis iziskuje dosta vremena, proveo sam dobar deo dana tamo pisuci i surfujuci na internetu. Univerzitet ima vise biblioteka i svaka je ogromna i prepunjena vrhunskim racunarima poput iMac-ovima od 24".

Stigli smo kuci, spremili se i otisli u bar, kako bi on reko rupcagu. Da on vidi sta su rupcage u Srbiji promenio bi on misljenje za taj potpuno pristojan bar. Sa nama je krenuo i Sem, hipi kaucsurfer koji je skroz OK lik. Sol taj dan nisam video jer je ceo dan bila po fakultetu i polagala neke ispite. Steta. A ja ostao zbog nje na njen poziv.

Mada od januara nastavlja studije plesa u Sevilji, a ja ako budem imao sredstava planiram u aprilu Euro trip bajsom i SAMO bajsom. Ko zna gde ce put da me odvede iako mi u planovima koji kupe prasinu vec 2 godine ne stoji Sevilja.

Ukoliko hocete jos jedan putopis po evropi, novac saljite na ziro racun xxx-xxx-xxx.

Predlozio sam da odigramo stoni fudbal ili kako bi oni rekli fuzbal. Skromni rekose da su igrali po nekad ali rekose da nisu losi. Ja koji igram zaista dobro reko sad cu da razbijem boraniju kad ono prc. Odigrali smo 15-ak partija, a ja ni jednom nisam pobedio Dzima, Dzim nijednom nije pobedio Sema, a Sem nijednom mene. Zacarani krug i bogme dobro igraju.

Nakon nekog vremena krenuli smo ka kuci i naisli na devojku koja sedi na tremu ispred kuce. Pridruzili smo se i kroz saljivi razgovor i pitanja gde su joj cimerke. Sedosmo da odmorimo.

Stigli smo kuci i obzirom da je Dzimi morao rano da ustane na posao, pozdravio sam se sa njim i rekao mu da je uvek dobrodosao u mojoj kuci na sta mi je on odgovorio da je za 10 dana u Bostonu i da bi trebao da skoknem do Bostona kad budem stigao na istocnu obalu. Novcane zalihe su mi se stanjile tako da nisam verovao u tu mogucnost ali sam je ostavio po strani.

Zvrrrrrr. Jutro u Albukerkiju i ja krecem da pakujem stvari. Ovaj put stici do stanice je bilo daleko lakse jer je put nizbrdo vodio pravo do stanice. Pozdravio sam se sa Semom koji je prethodni dan premestio stvari od Sol kod njega u zelji da ostane jos koji dan, a da ne bude samo njoj na teretu.

Poslednji pogled na grad dok sam se vozio ka stanici. Ulazim u stanicu i standardna procedura. Zapakivanje bicikle, cekiranje robe, menjanje rezervacija i ulazim u voz.

Au revoir Albuquerque!!!