Dvadeseti septembar, dan pred put koji sam zeljno iscekivao poslednjih mesec dana. Pozdravivsi se sa svim prijateljima sa posla dosao sam kuci I otvorio par piva od jabuke I cimeta da popijem sa cimerkama koje su se nasle u stanu. Vodku od vanile nismo otvarali. Zakljucivsi da je pivo odvratno cimerka je predlozila da odemo kod njenog simpatije marinca Portorikanca na zurku, inace meleza koji lici na Ronaldinja. Uz saljivi izgovor da samo lud ide na zurke tih ubica I silovatelja, odlucih da ostanem kako bih se spakovao. Drugarici vise nije bilo sve jedno da ode kod silovatelja na zurku tako da je I ona odlucila da ostane.

Zapoceo sam pakovanje stvari u moj (nije moj, al ko da jeste (ukrao sam bratu)) planinarski ranac koji je trebao da bude sto manji kako bih svoj put koliko toliko ucinio laksim. Obzirom da sam ogromnu kutiju sa stvarima poslao postom drugaru Hadziji za Washington DC, pakovanje ne bi trebalo da bude veliki problem. Dok sam se pakovao dobio sam poruku da su mi tri drugara sa Aljaske doputovala u San Dijego. Ostavivsi pakovanje, obukao sam se I izasao sa njima na po koje pice. Oni takodje na svojem putovanju po zapadnoj Americi u iznajmljenim kolima obilaze gradove. Saznavsi da im je plan da spavaju tu noc u kolima, pozvao sam ih da tu noc prespavaju kod mene. Obzirom da su u nas apartman dosli I drugari iz drugog apartmana jer su izbaceni zbog neplacene kirije, broj ljudi u stanu je bio izmedju 10 I 160. Da mi neko pita koliko nas je bilo, zaista ne bih mogao da odgovorim. Samo znam da kreveti na naduvavanje na kojima smo se mucili celo leto bili po celom apartmanu.

Dosavsi iz grada nastavio sam pakovanje I uspeo sam. Spakovao sam se I ranac koji u zavisnosti koliko stvari ima u njemu moze da bude ranih velicina, ovaj put je bio veci nego ikada. Zbunjen sam ostao da gledam u ranac ne verujuci da je ostalo toliko stvari iako sam odlucio da ostavim (bacim) oko 5 majica I jednu jaknu. Na saljive komentare mojih cimera "kako ces biciklom do Huverove brane sa tolikim rancem na ledjima" nisam uspeo da se nasmejem. Ispraznio sam ranac I krenuo iz pocetka. Polovinu od trecine stvari koja mi
je ostala u San Dijegu sam dolucio da ostavim drugarima da posalju gde drugde nego opet za Washington DC. Bilo je pola 4 kada sam uspeo da zavrsim sve I odem na zasluzeni san.

Zvrrrrrrrrrrrrr. Pola 6, vreme je da se ustane. Spavao sam manje od dva sata. Ustajem preumoran I pokusavam da se saberem. Ne uspevam I tako izmoren stavljam svoj poteski ranac na ledja I iznosim biciklu. Napolju I dalje mracno I uskoro namerava da svane. Ukljucujem svetlo I macije oko da svetle I pocinjem da pedalam. Vec sledeceg trenutka jurio sam nizbrdo velikom brzinom I uz pomoc hladnog jutra ponovo sam se osecao zivim. Jurim pored najezde beskucnika koji naseljavaju "C" ulicu I stizem do zeleznicke stanice. Ulazim u voz "Pacific surfliner" koji ima 2 sprata I izgleda prelepo, kako spolja tako I iznutra.

Voz krece I za sobom ostavljam San Dijego, pomalo tuzan, pomalo I srecan sa nadom da cu se ponovo vratiti. Uputivsi se ka prestonici kinematografije, "Los Angeles-u", prolazim pored istih mesta gde sam biciklario par dana ranije. Nakon malo vise od 2 sata kasnije u daljni poznadoh grad.


Voz stade I ja se ubrzo nadjoh u metrou koji se uputio ka "Highland park-u" mestu koji ce biti moj dom za veceras.

Pristigavsi upoznao sam Bena koji ce me ugostiti to vece. Odmah na pocetku mi je piredio iznenadjenj rekavsi "Kako si? Sta radis" na srpskom jeziku. Uz izgovor da zna samo par reci prijatno sam se iznenadio I na biciklama produzismo njegovoj kuci. Stigosmo nakon 2 minuta voznje I na vratima nas saceka njegova devojka uz reci "Zdravo. Ja sam Vanja". Zbunjen se I ja predstavih. Benova devojka Vanja je iz Bosne I u Americi zivi duzi niz godina. Odmah kako sam pristigao osecao sam se kao kod kuce jer su njih dvoje tako prijatni I fini. Uz konsultacije sa njima malo sam izmenio planiranu rutu koju sam planirao da obidjem biciklom I dadoh se akciju.

Krenuo sam put centra grada koji se nalazio nekih 7 km jugozapadno. Prosavsi "Chinatown" koji obiluje kineskim radnjama, stigoh do "downtown-a" I zapoceh da spartam duz ulica Los Andjelesa. Sam centar grada podseca na svaku drugu metropolu. Oblakoderi koji se dizu daleko u visine I kojima je tesko ugledati kraj krase sam centar grada.



Prosavsi pored Dizni hola I nekog super poznatog bioskopa nastavih put Holivuda.



Prativsi Sanset bulevar koji se prostire od zapada ka istoku duz celog grada polako sam se priblizavao mojoj sledecoj destinaciji. Los Andjeles, grad gigantskih razmera koji je skoro cetiri puta siri od Beograda I kao takav nije ni malo naivno stici od jedne do druge destinacije biciklom. Nakon nekog vremena stizem u Holivud I zakljucujem da je to kao grad za sebe. Za razliku od evropskih gradova gde sto si udaljeniji od centra zgrade postaju sve manje, Los Andjeles je specifican sto postoji vise lokacija koje bi lako izgledom mogle biti centar svih desavanja.

Ugledavsi zvezde duz trotoara poznatije kao "walk of fame", silazim sa bicikle I pocinjem da setam. Duz nekoliko blokova prostiru se zvezde poznatih ljudi kako iz sveta glume tako I sa muzicke scene, radija, nauke pa cak se moze videti I po koje ime grada koji je zasluzio da se nadje kao zvezda na plocniku. Setavsi duz nekoliko blokova I neprestano kao hipnotisan gledajuci u zvezde jedva sam uspeo da prepoznam par imena meni poznatih poput Frenk Sinatre, Merlin Monro, gospodina guvernera I jos par njih. Kada je guzva postala veca I vise nisam tako lako mogao da se krecem trorarom podigao sam pogled I sa moje desne strane se nalazio poznati "Chinese theater" kao jedna od najpoznatijih turistickih atrakcija u Los Andjelesu.



Zvezde koje su se nalazile izpred su bile rezervisane za one najpoznatije poput kralja popa cika Majkl Dzeksona.



Kada mi se smucilo od gledanja u zvezde sedoh na moju zver od bajsa I krenuh dalje. Nakon nekog vremena pojavi se tabla sa natpisom "Beverly hills". Duz desne strane glavne ulice koja tuda prolazi nalazi se nazovi park koji je sirine oko 20 metara I dugacak koliko I sam bulevar. Rekao sam nazovi park jer to u stvari nije park vec samo ukras bulevara koji obiluje cvecem, fontanama I statuama koliko da pokaze luksuz koji stanovnici Beverli Hilsa uzivaju.



Sledeca stanica "Bel Air". Stigavsi tamo prodjoh kapiju za ulaz u najluksuzniji deo koji vodi u planine. Pedalajuci uzbrdi prolazio sam pored necu reci vila nego dvoraca koji svaki kosta po ko zna koliko miliona dolara. Sve je tako uredno I dovedeno do savrsenstva sto ostavlja coveku samo da se divi. U tom trenutku pozeleo sam da sam jedan od tih punisa jer ono sto oni poseduju I u cemu uzivaju oduzima dah. Vozivsi tako skoro 2 sata uzbrdo stigoh do jednog vidikovca sa kojeg se moze videti ceo Los Andjels. Tada sa shvatio da sam se izgubio u planinama Bel Air-a. Pitavsi jednu zenu za direkcije koja je izasla iz dvorca da proseta psa, uputila me kroz lavirint ulica koji vode ka podnozju. Jureci 200 ubrzo sam se nasao na putu ka sledecoj destinaciji.

Uz put sam prosao pored UCLA koedza I odlucio da svratim. Ono sto sam video samo me je rastuzilo. Zgrade starinskog izgleda, uredno posisana trava, sportski tereni I milion studenata koji se izlezavaju ili bave nekim sportom na tom ogromnom prostoru, dali su mi idilicnu sliku kako jedan koledz treba da izgleda. Produzih dalje.



Santa Monika, najpoznatija plaza Los Andjelesa koju nadziru Pamela I (Hasel)Hof je morala da se upise kao jedna od onih "must see" destinacija. Stigavsi do obronka Santa Monika naselja plaza se nalazila ispod mene. Siroka kao do sad ni jedna plaza koju sam video plenila je svojim izgledom I kao takva morala je da bude zrtva mog fotoaparata.



Obzirom da posle predjenih 40 milja (65 km) mrak se spustao na grad zvezda, odlucio sam da krenem nazad ka Benu I Vanji. Zakacivsi biciklu, usao sam u autobus I zaspao. Skoro 2 sata kasnije nasao sam se u gradu I presao u metro koji vodi ka njima.

Vec sutradan sam se nasao u autobusu koji putuje ka Vegasu I prezadovoljan vremenom provedenim u Los Andjelesu napustio sam grad.