Chicago!!!

Fotografije mozete zumirati levim klikom na iste.

Kada sam odlucio da cu da ostanem dan duze u Albukerkiju, nisam ni slutio sta to povlaci za sobom. Ako preskacem Kanzas Siti, onda cu putovati mozda par sati duze. To sam pomislio ono vece kada sam otkazivao rezervaciju u hotelu. Znao sam da je Kanzas Siti na pola puta do Cikaga ali sam mislio da do tamo treba jedno 6 sati voznje. Kada sam se probudio posle te noci za pamcenje, shvatio sam veliku gresku koju sam napravio. Do Kanzas Sitija nije bilo par sati voznje vec celih 13, sto znaci da cu sada putovati bez stajanja do Chikaga 27 sati.

Sol, devojka zbog koje sam odlucio da ostanem i koju sledeci dan nisam ni video, me je kostala toga da cu morati da predjem 2000km u jednome danu. Pa, to je pola Amerike! Eh, te zene, cudna su to stvorenja.

Kako bih ustedeo koji dolar i kako ne bih jeo u vozu jer cene znaju biti visoke, kupio sam 10 kg voca, 2 ogromna sendvica i 2 neka slatka, kako bi oni napisali danska peciva. Pa ja kao da sam krenuo u osvajanje Mont Everesta, a ne jedan dan lezanja u vozu.

Usao sam u voz i, na srecu, sediste do mog je bilo prazno tako da sam imao komfora na pretek. Ali nakon nekog vremena, dodje nek starija gospodja da napuni telefon jer u njenom vagonu nemaju uticnice. Inace u Amtrakovim vozovima pored svakog sedista postoje uticnice kako bi putnici mogli da napune svoje racunare, telefone,igracke konzole... i samim tim olaksali sebi ova transkontinentalna putovanja.

Ona sede i zapocesmo razgovor. Gospodja je Meksikanka, radi na plantazama voca i krenula rodjaki u posetu.

Malo na njenom losem engleskom, malo na mom losem spanskom- sporazumesmo se. Usput mi spomenu da sa njom putuje cerka, k`o stvorena za mene. Na moje pitanje koliko joj cerka ima leta, rekla je celih 15. Vec sam cuo u San Dijegu da se Meksikanke udaju mlade, ali ovo bi tacno bilo za zatvor. Kako bi stari rekli, pratio (poslao) sam po njoj neko grozdje za nju i za cerku i bila je veoma zahvalna.

Uz dosta spavanja, surfovanja na netu, igranja igrica, vreme je brzo prolazilo. Tih 27 sati putovanja predvidjenih na samoj karti, proslo je kao... kao 26. A zasto kao 26? Pa zato sto se sat pomera zbog menjanja vremenskih zona.

U daljini sam video grad i bio sam uzbudjen zbog novog iskustva.


Za divno cudo, umor nisam osecao i jedva sam docekao da izadjem iz voza i krenem u nove pohode. Voz se zaustavio i ja sam se nasao na najvecoj zeleznickoj stanici u Americi. Izgradjena je davne 1925. godine i tokom svog postojanja je bila i ostala najprometnija stanica za vozove jer povezuje sve zeleznicke rute koje vode sa istoka i zapada. Prostire se na 5 nivoa od cega su 4 pod zemljom.

Da bih dosao do bicikle morao sam sici do tajnih odaja. Sisavsi duboko pod zemlju, ispred mene se otvorio ogroman prostor gde se skladisti i premesta prtljag. Ogroman broj ljudi koji juri i premesta stvari nije ni obratio paznju na mene. Razlog zbog kog sam morao da sidjem po biciklu jeste taj sto je kutija u kojoj je bicikla bila prevelika da bi prosla kroz pokretnu traku koja izbacuje prtljag.

"Dobar dan.", rekoh.
"Dobar dan", odgovori covek malo tamnije koze, pretpostavljam iz Juzne Amerike.
"Dosao sam da uzmem biciklu".
"Koju ces?"
"Pa moju."
"Ovde ima dve, vidi koja je tvoja i nosi", kroz salu prokomentarisa on i ode.

Bas sam se zabrinuo jer tako neko moze da odnese i moju biciklu, a da mi zauzvrat ostavi neku tamo poniku.

Raspakovao sam biciklu i namontirao je da bude u voznom stanju i krenuo.

"Alo, gde si pozurio? Daj mi kartu koja potvrdjuje da je ovo tvoj prtljag."

Ipak to ne bi dopustio fini gospodin Rikardo koji je uspeo da sacuva kutiju (iako to ne sme) kad budem odlazio jer kutija nije jeftina i kosta 15 dolara.

Izlazim na ulice Cikaga i krecem da vozim. Znam da je u blizini metro stanica koja vodi ka mom sledecem domacinu, ali ne mogu da je pronadjem. Malo slobodnija voznja onih sa motornim vozilima me je naterala da malo vise obratim paznju tokom voznje. Voziti biciklu kroz Cikago je kao takmicenje u slalomu. Kako u uzem centru Cikaga ljudi jedva da obracaju paznju na bicikliste, trudio sam se da bar ja obracam paznju na njih. Prodji ovog sa leve strane, ovog sa desne, pozuri kroz zuto, tamo amo i- umalo me taksista ne udari. Nije me ni pogledao i samo je nastavio.

Iskopao sam podatak da u Cikagu godisnje prosecno poginu 2 osobe mesecno vozeci biciklu. Na primer, podatak glasi da je u 2008 godini poginulo 27 biciklista i 3300 bilo povredjeno.

Nakon par pitanja prolaznika pronasao sam metro stanicu, sisao dole i sacekala me je lepa informacija. Ne smeju se stavljati bicikle u metro dok je takozvani "rush hour", tj u vreme dok se ljudi vracaju sa posla.

Morao sam naci drugi prevoz, a obzirom da jedino autobusi imaju mesta za bicikle u to vreme, ubrzo sam nasao stanicu i zaseo u autobus.

U autobusu sam seo pored neke devojke koja me je odmah upitala da li se vracam sa takozvanog "backpacking-a" Evropom. Odgovorivsi negativno, objasnio sam joj da sam trenutno na takvom putu po Americi sa svojim pratiocem, biciklom. Bila je iznenadjena i zeljna da nastavi razgovor tako da je usledilo jos bezbroj pitanja. Inace "backpacking" se odnosi na vrstu putovanja kada se na put nosi samo ogroman ranac i putuje se uglavnom vozovima, autobusima, stopom... kako se ko snadje. Ona je bas tako obisla Evropu.

Nakon sat vremena putovanja dosla je i moja stanica i bili smo prinudjeni da prekinemo razgovor koji bi verovatno trajao jos dugo.


Nasao sam se na raskrsnici i nisam znao kuda dalje. Iz ranca sam izvadio kompas, stavio ga na ruku i krenuo put zapada. Isao sam tako dugo i nikako nisam uspeo da ugledam ulicu u kojoj me ceka buduci domacin. Stao sam i upitao prolaznika za pravac.

"Excuse me, where is Beacon st.?, upitah.
"I dont know. Where are you from?"
"Serbia", rekoh i bi spreman da produzim dalje kad se zacu covek sa recima koja me za trenutak zbunise.
"Pa sto ne kazes covece da si iz Srbije"

U Cikagu zivi preko 250 000 Srba, sto u tolikom gradu znaci da svaka 35-a osoba je poreklom iz Srbije. Inace Cikago je sestrinski grad Begradu od 2005. godine.

Rekoh, "Znao sam da Chikago ima dosta Srba ali se nisam nadao da ce bas prva osoba koju sretnem biti iz Srbije", i iskezih se sto je i prirodno kada u belome svetu sretnete nekog svog.

"Nisam ja Srbin, ja sam iz Bugarske, ali znam srpski".

Pala je jos koja recenica i ja nastavih dalje i ubrzo naidjoh na ulicu koju sam trazio.Uzeo sam telefon, okrenuo broj i ispred ulaza se nasao Dejan.

Namernom pretragom na kaucsurfing-u sam izricito trazio Srbe i Dejan je prihvatio da mi bude domacin.

Usli smo u kucu i upoznao sam Dejanove cimere. Bentli, konobar i muzicar, porklom Amerikanac. Drugi cimer Rasid, takodje konobar, umetnicka dusa i poreklom iz neke istocne zemlje, e sad koje, to ne znam jer sam mnogo zaboravan. Inace svi trojica su rodjeni u Amrici i tu su ziveli ceo svoj zivot.

Dejanovi roditelji su iz Srbije i u Ameriku su dosli davnih sedamdesetih. Za divno cudo Dejanov srpski je zaista dobar ,ali kako bi on rekao ipak mu lakse ide Engleski. Dejan, kikbokser, radnik obezbedjenja, majstor za ATM-ove i ponosni Srbin. U sobi na zidu stoji okacena slika sa srpskom azbukom i zakacenih 100 dinara. Da se zna odakle smo.

Stan u kome zive je veoma konforan i ukrasen starinama jer su Bentlijevi roditelji antikvari. U jednom cosku cak stoji stari semafor ofarban u zuto.

Ispricasmo se i nakon par minuta razgovora sam preedlozio da se ode po pivo. Skoci Dejan i rece "Jel sam vam reko da su svi Srbi "party" manijaci i stalno hoce da piju". Samo sam se nasmejao i potvrdio iskaz.

Nakon nekog vremena dosli smo sa pivom i kikirikijem. Kod njih niko ne jede kikiriki dok pije pivo ali su posle probne dobitne kombinacije nastavili sa uzajamnim konzumiranjem. Tada sam se dosetio da jos iz San Dijega vucem neke kubanske tompuse koje sam delio kao poklone, i poslednji sam izvadio kako bi za one strastvene upotpunilo vece. Cak sam i ja probao da ne bude da nisam nikad probao skupoceni kubanski tompus u zivotu.

Pricali smo o svemu, a ponajvise o kulturi u Srbiji, pa smo se tako dotakli svih tema kao i kinematografije. Kada sam im pustio trejler "srpskog filma", bili su sokirani i izjavili da to moraju obavezno odgledati.

Obzirom da je bilo kasno, voznja biikle je bila planirana za sutrasnji dan kao i gledanje cuvenog filma. Cuvenog po tome sto nikog ne ostavlja ravnodusnim.

Zaspao sam na kaucu i probudaio se par sati kasnije. Dejan je bio spreman da bude turisticki vodic. Izneli smo bicikle i izasli na sunce. Dan je bio daleko topliji od prethodne noci. Naoruzani dobrom voljom krenuli smo put Micigen jezera. Pored jezera nalaze se biciklisticke staze koje omogucavaju bicilistima da daleko brze prelaze distance jer time zaobilaze mnoge semafore koje bi sreli uz put. A i sa druge strane, daleko je lepse.




Deset milja juznije nalazio se sami centar grada. Krenuli smo put juga i ja kao tipican turista cesto sam se zaustavljao da se divim arhitekturi.

Cikago je davne 1871. godine zahvatio veliki pozar gde je nacinjena velika steta. Sam centar grada je potpuno izgoreo, a povrsina koju je pozar zahvatio bila je povrsine od 10km kvadratnih. U pozaru je preko 300 ljudi izgubilo zivote i 90000 ljudi je ostalo bez svojih domova sto je u to vreme cinilo trecinu stanovnistva Cikaga. Materijalna steta je procenjena na u to vreme 222 miliona dolara.

Nakon sto je pozar demolirao veliki deo grada, usledila je ponovna izgradnja i mnoge od tih zgrada mozete i dalje videte na ulicama Chikaga. To je bio najveci bum u arhitekturi u tom periodu. U to vreme (1885 godine) je napravljen i prvi oblakoder gde je prvi put konstrukcija zgrade bila od metala. Zgrada je posedovala i lift i kao takva posluzila je kao osnova za izgradnju drugih oblakodera. Zgrada je srusena davne 1931. godine kako bi na njeno mesto dosla druga, veca zgrada.


Vozili smo put centra grada i nisam znao da li da gledam levo ka jezeru ili desno ka gradjevinama. Resen da ne propustim nista, oci su mi isle cas levo , cas desno, kao kad gledam tenis.


Stigli smo do pristanista zvanog "Navy pier" izgradjenog 1916. godine i u to vreme bilo najvece pristaniste na svetu.Dugacko 1010 metara, nekada je sluzilo u vojne svrhe, a sad kao turisticka atrakcija jer je na njemu smesten zabavni park.


Na kraju pristanista nalazi se gradjevina zvana Auditorijum.


Daleko na jezeru nalazi se platforma odakle se gradjani snabdevaju vodom koja se crpi iz dubine jezera.


Stigli smo do "Soldier field-a", terena na kome NFL tim "Chicago Bears-i" igraju svoje utakmice. Iskoristili smo priliku da damo nekim Kanadjanima da nas uslikaju.

I ja da odradim koju zavrzlamu.

Sledeca stanica Milenijum park.


U parku se nalazi poznata struktura zvana Pasulj. Uslikan sam sa Pasuljom i u refleksiji se oslikava grad.

Cena skulpture Pasulja je iznosila 23 miliona dolara, a celog parka cak 475 miliona. Cak su i gradjani Chikaga revoltirani sto je iz gradskog budzeta otisao toliki novac za izgradnju parka.

Bilo je vreme upustiti se u voznju kroz grad.


Ulice Cikaga su izgradjene na vise nivoa tako da mozete videti ulice koje izlaze iz zemlje, ulice iznad ulica i one normalne, nama poznte.



Pored toga postoji i drugi sistem tunela koji se nalazi 12 m pod zemljom dugih cak 95km. Poznat kao teretni sistem tunela kojima idu manji vagoni nekada je koriscen za prevoz robe i materijala i bio je povezan sa svakom bitnijom gradjevinom u uzem cenru. Danas se koristi kao turisticka atrakcija i tuda prolaze viskokonaponski i opticki kablovi. Ipak su tuneli nasli svrhu i u modernom vremenu.



Slike tunela su preuzete sa interneta.

Vozeci ulicama stigli smo do nekada poznatije kao "Sears" kule sada vec sa novim imenom "Willis" kula. Kula, nekada najvisa zgrada na svetu kao i u Americi bila je zamenjena Svetskim Trgovinskim Centrom, a nakon rusenja kuli sada je ponova najvisa gradjevina u Americi i trenutno zauzima osmo mesto po velicini u svetu. Sa svojih 108 spratova i 442 metra visine lagano lomi vratove ukoliko se usudjujete da pogledate u njen vrh.


Nastavili smo dalje i stigli do Vodene Kule ili kako bih ja preveo "vodotornj-a", izgradjene davne 1869. godine i bila je jedina gradjevina koja je ostala da stoji posle takozvanog "velikog pozara".


Naisli smo na verujem za sve poznati Cikago Teatar izgradjen 1921. godine i koji se cesto srece u filmovima.



Druga i treca fotografija su preuzete sa interneta.

Obzirom da je Dejan morao da ide na posao, ostao sam sam u razgledanju grada. Otisao sam do Cikago reke i bio resen da uzmem turu brodicem na kojoj turisticki vodic govori o arhitekturi grada. Cena, 45 dolara. Hvala, preskocicu.


Kuda dalje? Pa na primer na pivo u "John Hancock Centar", zgradu od 100 spratova visoku 344 metra.Ulazim u lift koji se katapultira ka vrhu. Stezuci i pomerajuci vilicu pokusavao sam da se lisim neprijatnog osecaja zbog promene pritiska u usima, jer popeti se 100 spratova za 10ak sekundi se bas oseti. Odlazim do prozora i zaticem prizor koji oduzima dah.



Navy pier

U restoranu i baru na vrhu sami krem Cikaga i bogati turisti. Ja u sorcu i staroj majci odskacem od ostalih ali... to me uopste ne pogadja. Zaseo sam kao gospodin i narucio pice. Sedeo sam tako pola sata uzivajuci u pogledu. Spustio sam se dole uz ponovno stezanje vilice i pravljenja grimasi i nastavio put kuce.

Ka kuci sam opet koristio biciklisticku stazu pored jezera.


Ubrzo sam stigao i ispred zgrade je stajao ovaj predivni zardjali bjuik koji pomalo podseca na sporet.

Usao sam u stan. Uz pretragu interneta uvideo da voz koji ide tom mojom planiranom putanjom ka Vasingtonu ide svakih 3 dana. Pala je velika dilema jer ako odem sutradan moracu da budem 3 dana u Indijanapolisu ili Sinsinatiju (tada jos uvek nisam bio odlucio koji od ta dva grada sam zeleo da posetim) sto povlaci prestanak moje petnaestodnevne propusnice vozom. Vozovi su veoma skupi tako da bi me to stavilo na dodatni trosak od oko 150$ za voz i jedno 150$ za 2 dana za hotel. Ostalo je 2 dana propusnice i kuda da idem nisam bio pametan. U jednom trenutku mi je sinula ideja da odem na Majami. Pogledao i do Majamija ima oko 20 sati voznje. Reko uklopicu se sa propusnicom da odem, ali je postojalo pitanje kako posle iz Majamija do Vasingtona. Ostavio sam to da prenoci i da odlucim sledece jutro da li idem dirktno za Vasington ili za Majami.
Miami (slika preuzeta sa interneta)

Probudio sam se. Odluka je morala da padne uskoro jer vozovi polaze kroz par sati.

Sa jedne strane imao sam Majami i pozamasne troskove, a sa druge strane Vasington bez vecih troskova. Rekose mi da to vece Rasid pravi zurku tako da sam ipak odlucio da ostanem jos jedan dan pa sutradan direktno za Vasington. Prevagnulo je to sto su se moja novcane zalihe spustile na oko 1500$. Napravio sam veliku grasku koje se sad kajem.

Ostao sam i pustio im "Srpski film". Kako je film odmicao smeh je pocinjao da se pretvara u sve ozbiljnija lica. Zabrinuti sta ce se desiti u sledecoj sceni poceli su da prave cudne grimase sve dok jedna scena ih nije naterala da iskoce iz fotelja i kauca.

"What a fuck? Turn that shit off. Oh my God, thats even illegal!"

Kada su se malo sabrali, poceli su da smenjuju cas ozbiljna cas nasmejana lica ne verujuci sta su upravo odgledali ali ne do kraja.

Dosla je i Rasidova zurka koju je pravio u baru u kojem radi. Na zurci su nastupali muzicari amateri. Kao sto sam ranije najavio da se u Cikagu temperature u toku dana mogu drasticno promeniti tako se desilo i ove noci. Temepratura koja je preko dana bila oko 30 stepeni se preko noci spustila na 7. Krenuo sam u tankoj letnjoj kosulji i to me je kostalo kaslja sledecih 15 dana.

Svanuo je i treci dan u Cikagu. Pozdravio sam se sa Dejanom koji je ranije morao na posao i na poklon sam dobio dres "Chicago Bears-a". Za uzvrat sam obecao da cu da mu posaljem dres mog kluba kad stignem u Vasington jer su mi mnoge stvari tamo. Bio je presrecan sto ce imati dres kluba americkog fudbala iz Srbije.

Posle par sati pozdravio sam se i sa ostalima i krenuo na zeleznicku stanicu. Kutija za biciklu me nije nista kostala, hvala Rikardo. Pakujem bajs, ulazim u voz, krecem put Vasingtona i za sobom ostavljam ovaj prelepi grad u kojem sam zaista uzivao.


PS. Posaljite SMS za pomoc Kraljevu na 1003.