...jeste da je mala Vijetnamka lepa ali je psiho. To sam zakljucio nakon jedno nedelju dana provedenih u Hajatu. Stalno se smeje i sve joj je smesno. Jednom mi je skocila na ledja iz cista mira dok sam radio nesto a ona bila u prolazu. Kaze htela da me uplasi. Moj sef se ubio od smeha kad je to video.

Inace pored nje od kolega koji su dosli preko istog progrma postoje i Litvanke i Rumunke i po jedan Moldavac i Makedonac. Moram da napomenem da su i Amerikanke koje rade na bazenu isto mnogo dobre, tako da kad god nadjem slobodnog vremena, ja blejim na bazenu sa Amerikankama i Litvankama.

Obzirom da radim u "housekeeping"odeljenju gde su sve sami Meksikanci i Indonezani, poceo sam pomalo da ucim spanski jezik. Ovaj drugi je ipak preveliki zalogaj za mene. Moji "Amigosi" uvek gledaju da mi pomognu kad mi zatreba.

Takodje sam se zgotivio sa Brazilcima. Decko koji radi u obezbedjenju je majstor kapoere koji me je zgotivio i ubacio u brazilsko drustvo. Sve sami kapoera majstori. Pre neki dan sam bio na brazilskoj zurci. Znaci zlo. Pocelo je uz klasicnu brazlisku muziku gde se igra dva koraka u levo, dva u desno... Sta cu kad ne znam da uhvatim ritam, mora neko da mi pokaze. Alan i Izajas su mi slali cure da igraju samnom, ne znam ni sam koliko sam plesnih partnera promenio. Za razliku od klasicnih sprpskih zurki, ovde svi igraju i to ne svako za sebe nego moras da nadjes partnera. Na pola zurke udjose neki likovi koji lupaju o "bubnjeve" rukama (kako god da se to zove). 5 "bubnjara" lupa u istom ritmu i to zvuci odlicno, i kad pomislis da ne moze da bude bolje, udjose 2 Brazilke oskudno odevene sa krilima od perija i pocese da igraju. Karneval, e na to je licila ta predstava koja je trajala punih 20ak minuta. Pred kraj zurke pridje mi jedna Brazlika i rece "obzirom da si nov ovde i ako ti sve tako izgleda pomalo zbunjujuce i nepoznato, ovo ti je moj broj pa mogu da te povedem u obilazak grada..." Nije da sam zbunjen ali pravicu se da jesam...
Za koji dan ce biti kapoera zurka tako da to ne propustam.

Sto se tice samog grada, grad jeste lep ali obiluje manama. Ja sam za Indiju mislio da je zemlja prosjaka, ali to se promenilo kad sam dosao ovde. U zivotu nisam vide vise beskucnika, kao da su se pokupili iz cele Amerike i dosli ovde na neku konvenciju ili miting. Sa sobom uvek voze korpe iz super marketa sa njihovom svom imovinom. Spavaju po ulici ili u tranvajima i autobusima.

Ja se do posla prevozim tranvajom a zatim autobusom. amerikanci uglavnom izbegavaju ovaj vid transporta zbog raznih frikova koji se voze njima. Cesto ljudi pricaju sa zamisljenim partnerima i to ne da pricaju nego vode i dubokoumne razgovore. Dok sam cekao u redu za socijalni broj, jedna zena koja je sedela pored mene, normalnog izgleda i normalno obucena odjednom je pocela da sapuce "razapecu te, znas ti dobro...". Znaci sve sto sam video u filmovima a mislio da nije istina pokazalo se tacnim ovde.

Pre neki dan kroz centar grada prosla su troje kola kao iz 2Pac-ovog spota. Voze crnje a kola skacu. Boles'.

Sto se tice debelih ljudi, nije ko sto se prica po Srbiji. "Amerikanci svi debeli". Nije tacno, ali kad vidis nekog debelog, slon mu nije ravan. Brza hrana je ocaj i gledam da je izbegavam. Zbog toga jedem po 3 puta dnevno u Hajatu. A u Hajatu sprdnja, ima svega pa cak sam jednom jeo i jastoga.

Jos uvek cekam socijalni broj da bih mogao da nadjem drugi posao. Brazilci su mi rekli da imaju brdo veza i vezica i da ce mi pomoci oko toga. A kad stigne, radicu ko konj i nece biti mnogo vremena za sprdnju ali makar znam za sta radim.

Pre neki dan sam dobio prvu platu. Od 4 juna do 12 juna (7 radnih dana i 2 slobodna dana), plata 550 dolara. Pa toliko prosecan covek u Srbiji ne zaradi za 2 meseca. A kad pogledate cene u velikim trgovinskim centrima, onda shvatite da nije ni cudo sto ameri kupuju svakojake gluposti...

Sto se tice putovanja po Americi, bice malo teze. Cimeri guslaju bicikle uglavnom kad ja imam slobodne dane. Moj saputnica Ivana me izradila sto nije dobila vizu. Sad ako budem putovao, putovacu sam, ko u Njujorku.

Pre neki dan sam pitao kolegu Meksikanca, "sta preporucujes da se poseti u Meksiku", na sta mi je on odgovorio "Nisi valjda lud da ides u Meksiko." Kakav ambasador svoje zemlje, onda sam priupitao drugog na sta mi je odgovorio isto kao i ovaj prethodni. Kazu turisti tamo mogu gadno da prodju.

I tako ljudi. Nije sve idealno ali je lepo i ne zalim se. Videcemo kako ce se nastaviti...

Dolazak u San Dijego

...Iz New Yorka u Filadelfiju. Iz Filadelfije u San Dijego. Dodjoh, videh i poceh da radim.
U San Diego sam stigao u kasnim popodnevnim casovima. Rekose mi da dodjem taksijem do apartmana jer ne moze niko da me saceka jer cimeri voze rikse, mora od neceg da se zivi. A ja kao i svki Srbin ne bih dao da me vozi 3 kilometra za 15ak dolara nego sam vec ranije isplanirao i lepo nahvatam bus za 2$. Nisam ni dosao a vec sam poceo da stekam pare. Najgori sam od sviju deca.

Red za uatobus koji ja uopste ne primecujem i pokusavam da udjem kao u Beogradu tako sto stanem sto blize vratima. Kad sam shvatio da me ljudi gledaju malo cudno shvatio sam koliko je sati i malo posramljen otisao na kraj kolone. Za razliku od Ny imam osecaj da ljudi ovde imaju malo pisniji odnos sa ljudima. Pomislio sam da je vozac na nekim drogama jer pozdravlja svkog sa "hello sir, helo madam..". Nakon moje druge voznje zakljucio sam da je to jednostavno tako ovde. A i ovi sto se voze se isto drogiraju jer svi do jednog kazu "Thank you" kad izlaze. Kad cujes jedno 30 "thank you" i po 15 "hello madam" i "hello sir", zapitas se zasto neko ne ustane i ne pomeri prkletu iglu na ploci. Ali nakon nekog vremena shvatis da sve to ustvari prija i da ljudi mnogo lakse stupaju u kontakt jedni sa drugima. Kada bi iz cista mira zapoceo razgovor sa nekim Beogradjaninom u autobusu tipa "Bas je lep dan danas, moglo bi da se ide na pecanje. Volite li vi pecanje?" u Srbiji uglavnom bi ti odgovorio i pomislio "koji mu je djavo, sta mi se obraca" ili bi jednostavno lagano odsetao praveci se da nije nista cuo.

Otvorise se vrata autobusa, "last stop" viknuo vozac i shvatim da su me ovi sa gugla izradili i da autobus ne ide dokle je trebalo da ide. Nije strasno, mozda kilometar vise treba da pesacim ali zato prolazim kroz centar grada peske. Centar je takozvani "Gaslamp" koji obiluje starim gradjevinama koje su stare oko 200 godina i kojima je nekada davno spartao ozloglaseni Vajat Erp. Sami centar je 5-a avenija i celom njenom duzinom obiluju restorani, kafici, barovi, i radnje suvenira. U radnjama suvenira ne postoji jedna jednina stvar za kupovinu a da na njoj ne pise San Dijego. Malo idiotski, zar ne?

Stigoh ispred zgrade koja ce biti moj dom u sledecih 4 meseca. Stigose i drugari i prokrijumcarise me kroz prodavnicu kako me cuvar zgrade ne bi video sa rancom od 500 litara na ledjima. Stan registrovan na njih petoro a nas 8. Udjoh u stan koji je kao opustosen od nekog uragana. Prazno, samo duseci na naduvavanje i sto za rucavanje. Kad bolje razmislim, nista mi vise nije ni potrebno. Stan inace ograman sa 2 ogromne terase od kojih jedna gleda ka okeanu koji se ne vidi od silnih zgrada ali makar ima prelep pogled na grad. Nisam se ni rapsakovao a vec sam krenuo da obidjem cari koje ova zgrada nudi. U sklopu zgrade se nalazi bazen, djakuzi, teretana, bilijar sala, sala za internet (iz koje pisem trenutno), prostori sa lezaljkama sa elektricnim postiljima i 2 teniska terena koja se nalaze na vrhu garaze za korisnike ovih apartmana. Znaci kompleks sabija koliko je dobar.

Inace u ovo doba godine noci znaju biti veoma hladne tako da slabo ko bi u tom trenutku pomislio na bazen, osim ako se bazen na greje, sto je bio slucaj. Posle vise od 15 sati leta i vise od 10 sati sedenja po raznim aerodromima, i vise od 8 sati pesacenja po NYC ovo je doslo kao melem na ranu. Iz bazena u djakuzi sa temperaturom od 40 stepeni i tada sam pozeleo da vise nikad odatle ne izadjem. U djakuziju Ruskinje, neke kosooke devojcice i ja. Ma milina, sta se moze bolje pozeleti. Kad su mi se prsti smezurali i otezalo disanje zbog temperature, resih da izadjem i posetim teretanu. Teretana ne preterano velika ali zato opremljena najnovijim spravama i skoro niko nikad ne vezba. Bolje za mene. Tako izmoren sam legao reko ima da spavam do 12 pa posle pravac Hajat da se javim poslodavcu.

Pokriven samo tankim carsavom otvaram oci i docekuje me jutro u San Dijegu. I to kako me docekuje. I dalje se budim preterano rano, ovaj put u 4 jutru sa nogama hladnim kao led. Ko je pomislio da je u San Dijegu toplo (Ja), taj se grdno za...... (mislio sam zafrknuo). Obrci se, okreci se, sta cu moram da ustnem kad ne mogu da spavam. Jedno vreme blejao u prazno (jer nemam u sta da blejim kad je prazan stan) i onda uzmem spremim se i pravac Hajat. Dolazim na stanicu sedam ponovo pored neke kosooke na klupu i reko ova nije losa. Jeste kosooka ali moze da prodje. Ulazi ona u bus, ulazim ja. U voznji bacim ja pogled, vidim ona vec gleda mene pa spusti pogled jer je sramota. Onda ja pocnem da je zagledam jer je lepa bez obzira sto joj malo cudna glava. Pogleda ona ka meni i vide da je zagledam, onda ja spustih pogled. Sramota me. Vidim Hajat iz daljine, moja stanica se priblizava, ustajem ja, ustaje ona. Ja reko sta oce ova sad, ovde niko ne izlazi. Izadjoh ja, izadje i ona. Dodjoh na semafor, dodje i ona. Ja reko ova je neka psihopata teska, ish Azijatkinjo odakle si dosla. Kad odjednom "a ju vkin' 'n Hajat?". Ja reko pu spodobo sta me spopadas nista te ne razumem, i rekoh "I am sorry?", i ona ponovi pitanje. Ispade da je i ona nova i dosla da radi preko iste organizacije "work and travel" i tako ja nadjoh prvog kolegu za prijatelja, kosooku malu simpaticnu Vijetnamku...


Tu be continued... (cekaju ljudi na racunare, pa me sramota da sedim vise)

Stigoh i ja u tu Ameriku. Putovao sam dugo ali vredelo je i vredi svaku paru. Let mi je krenuo iz Beograda za Bec, iz Beca za Njujork gde sam odlucio da prenocim. Trebalo je da prenocim kod Micka, drugara sa fakulteta koji je tu stigao 2 dana ranije. On radi kao spasilac na okeanu.

Elem, stigoh u Njujork i trebalo mi je jedno 2 sata da sa aerodroma, dobijem dozvolu od granicara da udjem u Ameriku. Inace jednog decka iz Srbije odvedose na neki razgovor jer je nosio duks "crazy north", bar po mom . Razlog je naravno rat koji se kod njih odvijao izmedju severnjaka i juznjaka i verujem da su pomislili da ima neke veze sa tim. Inace nakon pola sata razgovora pustise i njega. Udjosmo u NYC ja i jos neki lik koji je sedeo samnom na putu do Amerike. On trebao da stigne do centra zbog autobuske stanice koja se tu nalazili, a ja sam se dogovorio sa Mickom da cu ga pozvati oko 4 kad budem bio na Menhetnu. Inace obzirom da sam na Menhetn stigao oko pola 7, i ako se odlucim da cimam Micka da me vodi kod njega, u tom slucaju nista od Njujorka necu videti jer on zivi u Bronksu. Tako sam resio da prenocim u nekom hostelu ili nekom hotelu za neku prihvatljivu cenu. Rastadoh se sa drugarom iz Shida koji je da tada putovao samnom i krenuh u svoje pohode.

Nalazio sam se u samom centru grada i to na Tajms skveru a da to cak nisam ni znao. :) Jurcam okolo sa planinarskim rancem na ledjima teskim 100 kila i sa drugim malim koji visi spreda. Hodam tako u krug ulicama trazeci hostel. Tako nakon nekih pola sata kada je vrag odneo salu resio sam da potrazim makar bilo i hotel pa reko pljunucu ako treba i 80-ak$ samo da negde mogu da ostavim stvari, da se istusiram i da mogu bez ranceva malo da obidjem Menhetn.

Udjem tako u neki hotel i pitam koliko je prenociste. Covek kaze "Evo za tebe bas imam neki jeftin, 170$ prenociste". Ja reko "hvala dovidjenja". "Sta sad da radim?" mislio sam. Dal da zovem Micka pa makar ne video NYC ili da potrazim jos malo. Lutam tako i slucajno naidjem na hostel "big apple" u samom srcu NYC, na 300m od Tajms skvera. Udjem i kaze ima samo jedno slobodno mesto imas srece. Obradovao sam se ko nikad. Za hostel nije bio jeftin ali obzirom da je u srcu NYC 40$ je prihvatljiva cena. Udjem, ostavim stvari i jedva docekah da se istusiram. U sobi sam bio sa nekim Meksikancom i nekim Englezom. Englez dobar decko ali malo pritup dok je Meksikanac dobar lik skroz, buduci filmski producent.

Izadjem i tek tad pocinjem da gledam svo to okruzenje. Zgrade koje se vijaju u nebo i nema im kraja. Svaka zgrada lepsa od druge, siroke ulice, ljudi koji jurisaju ulicama. Sprdnja reko, sreci nema kraja. Bilo je oko pola 8 i resio sam da cu setati do 12 samo da upoznam grad. Krenem ja tako sa kezom na licu koji ne izpustam. Dolazim na Tajms skver, interesantno ali nije bas toliko sta sam ocekivao. Mada ni sam ne znam sta sam ocekivao. Samo trg sa milion nekih reklama viskom po 50ak metara. Nije lose ali verovatno sam ocekivao vanzemaljce da tuda defiluju. Krenem ja tako dalje ka Krajslerovoj zgradi koju sam video iz daljine. Stizem polako i koristim svaku priliku da uslikam po koju zgradu. Inace zgrade su me fascinirale jer svaka zgrada je kao novo umetnicko delo. Svaka drugacija i interesantna na svoj nacin. Nisad nisam pomislio da ce neki grad da mi se svidi toliko jer sam zaljubljenik u prirodu, ali NYC razvaljuje. Nogu pred nogu i stignem do Krajslerove zgrade. Pogledam navise u sam vrh i umalo se ne preturih. Zavrtelo mi su u glavi, ali bez zezanja. Neki gadan trip postoji kad gledas toliko visoke zgrade. Uslikam koju fotku i nastavim dalje. U zivotu nisam toliko hodao. Isao sam po ulicama kao zmijica na Nokiji. Tako stignem do central parka i obzirom da se vec smracilo resim da ne ulazim jer bez obzira sto ima ljudi, cuo sam da se svasta desava tamo nocu. Krenem tako nazad i prolazim pored raznih zgrada koje sam mogao sresti samo u filmi ili u nekoj emisiji. Karnegi hol, Grend central station (ako se bese tako zove) i uz bolove u nogama stignem odakle sam i krenuo svoju pustolovinu. Tajms skver ima jednu tripoznu foru da ima anfiteatar na kome ljudi sede i bleje u reklame. Ja reko kakav idiotluk i popnem se i sednem i ja. Sam samcijat gledam u reklame medju hiljadu nepoznatih ljudi. Idiot. Bejim jedno tako sat vremena jer ne znam sta cu drugo da radim ali lepo mi sto sam tu. Bez obzira sto je to u sustini sranje zivo da gledas u te svetlece reklame ja sam tako sedeo i slusao ljude kako pricaju na 100 razlicitih jezika. Sa svih strana sveta turisti dolaze u NY i mogu reci imaju sta da vide. Bese skoro 12 sati zatekao sam sebe kako razmislajm na Engleskom i nisam mogoa da verujem. Tipa "If i have walked 13 streets, how much left...?" Reko u sebi "WTF", i onda sam se iznova zapitao zbog cega sve na engleskom. Krenem ka hostelu i pored neke cevi samo centru vidim nke velike bube, reko bas da ih slikam. Kad sam se priblizio umal se nisam usrao. U zivotu nisam video vece bubasvabe. Rekao bih da su ljudozderi, pobegao sam glavom bez obzira, reko kakvo fotografisanje. Stizem u hostel lezem da spavam i pocinjem da se tripujem da li u hostelu ima slucajno bubasvaba. Nisam mogao da zaspim jedo sat vremena ali na kraju umor me savladao i tako zaspa a ne vidoh ni jednu.

Dal zbog vremenski zoni ili ko zna zbog cega probudio sam se u 5 ujutru potpuno naspavan i ne mogu vise da spavam. okrecem se obrcem i shvatim da nema nista od spavanja. Resim tako da i to malo vremena sto je ostalo iskoristim da prosetam jos malo. Krenuo ka central parku jer jedino sto nisam video jeste to i Impajer stejt bilding. U stvari video sam Imapjer samo sto nisam znao da je to ona u moru onolikih nebodera. Prodjem tako pored nje (lepsa krajslerova zgrada) i nastavi ka parku. Park prelep, ljdi dzogiraju voze bicikle, setaju... Prodjem park uzduz i popreko, pogledam sva ta jezera i odusevim se kako je sve to lepo sredjeno i kako priroda moze lepo da se ulopi sa svim tim betonskim divovima. Krenem nazad, hostel, iz hostela u metro iz metroa na aerodrom i pravac za San Dijego. Prelepo bese u NYC bez obziro sto je bilo kratko. Na aerodromu uponam jednu ruskinju Viktoriju ali o njoj drugom prilikom. Polete avion i ja se nadjoh na putu za Filadelfiju ili sto bi Amerikanci rekli "Fili" i odatle za San Dijeo...