уторак, 28. септембар 2010.

Dvadeseti septembar, dan pred put koji sam zeljno iscekivao poslednjih mesec dana. Pozdravivsi se sa svim prijateljima sa posla dosao sam kuci I otvorio par piva od jabuke I cimeta da popijem sa cimerkama koje su se nasle u stanu. Vodku od vanile nismo otvarali. Zakljucivsi da je pivo odvratno cimerka je predlozila da odemo kod njenog simpatije marinca Portorikanca na zurku, inace meleza koji lici na Ronaldinja. Uz saljivi izgovor da samo lud ide na zurke tih ubica I silovatelja, odlucih da ostanem kako bih se spakovao. Drugarici vise nije bilo sve jedno da ode kod silovatelja na zurku tako da je I ona odlucila da ostane.

Zapoceo sam pakovanje stvari u moj (nije moj, al ko da jeste (ukrao sam bratu)) planinarski ranac koji je trebao da bude sto manji kako bih svoj put koliko toliko ucinio laksim. Obzirom da sam ogromnu kutiju sa stvarima poslao postom drugaru Hadziji za Washington DC, pakovanje ne bi trebalo da bude veliki problem. Dok sam se pakovao dobio sam poruku da su mi tri drugara sa Aljaske doputovala u San Dijego. Ostavivsi pakovanje, obukao sam se I izasao sa njima na po koje pice. Oni takodje na svojem putovanju po zapadnoj Americi u iznajmljenim kolima obilaze gradove. Saznavsi da im je plan da spavaju tu noc u kolima, pozvao sam ih da tu noc prespavaju kod mene. Obzirom da su u nas apartman dosli I drugari iz drugog apartmana jer su izbaceni zbog neplacene kirije, broj ljudi u stanu je bio izmedju 10 I 160. Da mi neko pita koliko nas je bilo, zaista ne bih mogao da odgovorim. Samo znam da kreveti na naduvavanje na kojima smo se mucili celo leto bili po celom apartmanu.

Dosavsi iz grada nastavio sam pakovanje I uspeo sam. Spakovao sam se I ranac koji u zavisnosti koliko stvari ima u njemu moze da bude ranih velicina, ovaj put je bio veci nego ikada. Zbunjen sam ostao da gledam u ranac ne verujuci da je ostalo toliko stvari iako sam odlucio da ostavim (bacim) oko 5 majica I jednu jaknu. Na saljive komentare mojih cimera "kako ces biciklom do Huverove brane sa tolikim rancem na ledjima" nisam uspeo da se nasmejem. Ispraznio sam ranac I krenuo iz pocetka. Polovinu od trecine stvari koja mi
je ostala u San Dijegu sam dolucio da ostavim drugarima da posalju gde drugde nego opet za Washington DC. Bilo je pola 4 kada sam uspeo da zavrsim sve I odem na zasluzeni san.

Zvrrrrrrrrrrrrr. Pola 6, vreme je da se ustane. Spavao sam manje od dva sata. Ustajem preumoran I pokusavam da se saberem. Ne uspevam I tako izmoren stavljam svoj poteski ranac na ledja I iznosim biciklu. Napolju I dalje mracno I uskoro namerava da svane. Ukljucujem svetlo I macije oko da svetle I pocinjem da pedalam. Vec sledeceg trenutka jurio sam nizbrdo velikom brzinom I uz pomoc hladnog jutra ponovo sam se osecao zivim. Jurim pored najezde beskucnika koji naseljavaju "C" ulicu I stizem do zeleznicke stanice. Ulazim u voz "Pacific surfliner" koji ima 2 sprata I izgleda prelepo, kako spolja tako I iznutra.

Voz krece I za sobom ostavljam San Dijego, pomalo tuzan, pomalo I srecan sa nadom da cu se ponovo vratiti. Uputivsi se ka prestonici kinematografije, "Los Angeles-u", prolazim pored istih mesta gde sam biciklario par dana ranije. Nakon malo vise od 2 sata kasnije u daljni poznadoh grad.


Voz stade I ja se ubrzo nadjoh u metrou koji se uputio ka "Highland park-u" mestu koji ce biti moj dom za veceras.

Pristigavsi upoznao sam Bena koji ce me ugostiti to vece. Odmah na pocetku mi je piredio iznenadjenj rekavsi "Kako si? Sta radis" na srpskom jeziku. Uz izgovor da zna samo par reci prijatno sam se iznenadio I na biciklama produzismo njegovoj kuci. Stigosmo nakon 2 minuta voznje I na vratima nas saceka njegova devojka uz reci "Zdravo. Ja sam Vanja". Zbunjen se I ja predstavih. Benova devojka Vanja je iz Bosne I u Americi zivi duzi niz godina. Odmah kako sam pristigao osecao sam se kao kod kuce jer su njih dvoje tako prijatni I fini. Uz konsultacije sa njima malo sam izmenio planiranu rutu koju sam planirao da obidjem biciklom I dadoh se akciju.

Krenuo sam put centra grada koji se nalazio nekih 7 km jugozapadno. Prosavsi "Chinatown" koji obiluje kineskim radnjama, stigoh do "downtown-a" I zapoceh da spartam duz ulica Los Andjelesa. Sam centar grada podseca na svaku drugu metropolu. Oblakoderi koji se dizu daleko u visine I kojima je tesko ugledati kraj krase sam centar grada.



Prosavsi pored Dizni hola I nekog super poznatog bioskopa nastavih put Holivuda.



Prativsi Sanset bulevar koji se prostire od zapada ka istoku duz celog grada polako sam se priblizavao mojoj sledecoj destinaciji. Los Andjeles, grad gigantskih razmera koji je skoro cetiri puta siri od Beograda I kao takav nije ni malo naivno stici od jedne do druge destinacije biciklom. Nakon nekog vremena stizem u Holivud I zakljucujem da je to kao grad za sebe. Za razliku od evropskih gradova gde sto si udaljeniji od centra zgrade postaju sve manje, Los Andjeles je specifican sto postoji vise lokacija koje bi lako izgledom mogle biti centar svih desavanja.

Ugledavsi zvezde duz trotoara poznatije kao "walk of fame", silazim sa bicikle I pocinjem da setam. Duz nekoliko blokova prostiru se zvezde poznatih ljudi kako iz sveta glume tako I sa muzicke scene, radija, nauke pa cak se moze videti I po koje ime grada koji je zasluzio da se nadje kao zvezda na plocniku. Setavsi duz nekoliko blokova I neprestano kao hipnotisan gledajuci u zvezde jedva sam uspeo da prepoznam par imena meni poznatih poput Frenk Sinatre, Merlin Monro, gospodina guvernera I jos par njih. Kada je guzva postala veca I vise nisam tako lako mogao da se krecem trorarom podigao sam pogled I sa moje desne strane se nalazio poznati "Chinese theater" kao jedna od najpoznatijih turistickih atrakcija u Los Andjelesu.



Zvezde koje su se nalazile izpred su bile rezervisane za one najpoznatije poput kralja popa cika Majkl Dzeksona.



Kada mi se smucilo od gledanja u zvezde sedoh na moju zver od bajsa I krenuh dalje. Nakon nekog vremena pojavi se tabla sa natpisom "Beverly hills". Duz desne strane glavne ulice koja tuda prolazi nalazi se nazovi park koji je sirine oko 20 metara I dugacak koliko I sam bulevar. Rekao sam nazovi park jer to u stvari nije park vec samo ukras bulevara koji obiluje cvecem, fontanama I statuama koliko da pokaze luksuz koji stanovnici Beverli Hilsa uzivaju.



Sledeca stanica "Bel Air". Stigavsi tamo prodjoh kapiju za ulaz u najluksuzniji deo koji vodi u planine. Pedalajuci uzbrdi prolazio sam pored necu reci vila nego dvoraca koji svaki kosta po ko zna koliko miliona dolara. Sve je tako uredno I dovedeno do savrsenstva sto ostavlja coveku samo da se divi. U tom trenutku pozeleo sam da sam jedan od tih punisa jer ono sto oni poseduju I u cemu uzivaju oduzima dah. Vozivsi tako skoro 2 sata uzbrdo stigoh do jednog vidikovca sa kojeg se moze videti ceo Los Andjels. Tada sa shvatio da sam se izgubio u planinama Bel Air-a. Pitavsi jednu zenu za direkcije koja je izasla iz dvorca da proseta psa, uputila me kroz lavirint ulica koji vode ka podnozju. Jureci 200 ubrzo sam se nasao na putu ka sledecoj destinaciji.

Uz put sam prosao pored UCLA koedza I odlucio da svratim. Ono sto sam video samo me je rastuzilo. Zgrade starinskog izgleda, uredno posisana trava, sportski tereni I milion studenata koji se izlezavaju ili bave nekim sportom na tom ogromnom prostoru, dali su mi idilicnu sliku kako jedan koledz treba da izgleda. Produzih dalje.



Santa Monika, najpoznatija plaza Los Andjelesa koju nadziru Pamela I (Hasel)Hof je morala da se upise kao jedna od onih "must see" destinacija. Stigavsi do obronka Santa Monika naselja plaza se nalazila ispod mene. Siroka kao do sad ni jedna plaza koju sam video plenila je svojim izgledom I kao takva morala je da bude zrtva mog fotoaparata.



Obzirom da posle predjenih 40 milja (65 km) mrak se spustao na grad zvezda, odlucio sam da krenem nazad ka Benu I Vanji. Zakacivsi biciklu, usao sam u autobus I zaspao. Skoro 2 sata kasnije nasao sam se u gradu I presao u metro koji vodi ka njima.

Vec sutradan sam se nasao u autobusu koji putuje ka Vegasu I prezadovoljan vremenom provedenim u Los Andjelesu napustio sam grad.

недеља, 19. септембар 2010.

Odlucio sam. 21 septembra krecem na put koji ce biti sve samo ne lak. Iako nisam jedan od onih koji prozima sve u detalje, zakljucio sam da cu to ovaj put morati. Krenuo sam od reda voznje vozova I odlucio tacno iz kojeg grada krecem kojim danom u koliko sati I koliko minuta. Da bih obezbedio sebi smestaj preko "couchsurfing-a" I da ne bih doplacivao za vozne karte, morao sam dam imam fiksni plan koga semoram pridrzavati. Kupivsi karte, zapoceo sam pretragu za smestaj I nakon par dana dobio odgovore. Uspeo sam da nadjem smestaj za prvu polovinu puta po neverovatnoj ceni od nula dolara (Los Angeles, Las Vegas, Flagstaff I Grand Canyon, Albuquerque). U Los Andjelesu odsedam kod nekog lika Bendzamina I njegove devojke. U Las Vegasu kod drugarica iz Hajata koje su se bas podesile u pravom trenutku u gradu grehova. Rajan, momak iz Flegstafa se ponudio da idem sa njegovim drustvom na kampovanje u Grand Kanjon na neke neverovatne vodopade. Videvsi sliku vodopada to nisam mogao da odbijem. U Albukerkiju jedno vece sam kod Landona lika koji mi je prvi izasao u susret za prenociste, a drugo vece kod neke cure Sol I njene cimerke, inace veoma lepih devojaka.

Obzirom da cu tokom ove ture se navozati bicikle ko nikad do sad, resio sam da malo oprobam biciklu I da napravim trening tako sto cu se provozati po okolini San Dijega. Krenuvsi od kuce resio sam da prvo obidjem pristaniste I stari jedrenjak zvani "Star of India". Stigavsi tamo odlucio sam da se ne penjem na brod zbog paprene cene koju imaju svi muzeji po San Dijegu. Pored jedrenjaka stoji oronula podmornica koja nije turisticki znacajna ali po meni podjednako interesantna.



Obzirom da je ova voznja bila veoma kratka, produzih do "Old Town-a", najstarije naseobine u San Dijegu koji su pre 200 godina naseljavali Spanci. Odusevljen prizorom kojim vidim poceo sam seriju fotografija koja nije imala kraja. Mesto sam doziveo kao vracanjne u proslost divljeg zapada.



Vreme je I dalje bilo lepo pa sam odlucio da produzim dalje. Sledeca stanica "Pacific beach". Stigao sam do pocetka plaze, mesta koje sam cesto posecivao. Kako sam ovo mesto davno izgustirao produzih dalje duz cele plaze koja se pruza par kilometara. Kraj plaze. Sta sad?
Vratiti se kuci nije opcija iako sam presao malo vise od 15ak kilometara. Rekoh sebi jos jedna stanica I palim nazad da me ne uhvati mrak.



Sledeca stanica "La Jolla", mesto gde po prici Jelena Jankovic gradi kucu. Inace mesto luksuznih kuca I luksuznijih radnji poput onih u kojima se prodaje nakit za cene sa velikim brojem nula. Izvozah se po "La Jolla-I" produzio sam dalje kako mi moj avanturisticki duh nalaze. Uputio sam se ka "Del Mar-u".



Vozeci tako nekih pola sata stigao sam do nekih novih plaza. Upitah da li se nalazim na pravom mestu na sta sam dobio odgovor da do konacne destinacije ima bar jos 10 milja (16 km). Uporan kao I uvek, nastavih uzbrdo sve dok mi dusa nije bila u nosu I "La Jolla" kao na tanjiru. Pogled se pruzao daleko, a sunce koje je bilo tacno iznad glave kvarilo je ugodjaj. Nakon voznje navise, uvek sledi voznja nanize. Oznojen sa otezanom majcom sam jurnuo pored golf terena I univerziteta I istog trena sam pozeleo da mi opet bude toplo. Destinacija "Del Mar" nakon nekih 45 minuta voznje se pojavila kao I sumnja vratiti se kuci pre mraka. Obzirom da budale uvek sreca prati, zapazio sam da od univerziteta ide autobus koji vodi do "Old Town-a", a odatle mogu trolijem (tranvajom). Rekoh sebi ako je tako onda idem dalje pa cu se vratiti javnim prevozom nazad.

Put zvani "Historic route 101" koji se pruza duz obale Pacifika se prostirao ispred mene.


Sa osmehom na licu I vetrom u (retkoj) kosi jurio sam ka za sada nepoznatoj destinaciji. Cilj je bio stici sto dalje ali kao ljubitelj fotografije cesto sam pravio pauze sa zeljom da uslikam nesto lepo.

Ili pak nesto bizarno smesno poput ove autobuske stanice.



Prosavsi "Solana Beach" dodjoh do mesta zvanoh "Escinitas". Htedoh da svratim na pivo u obliznjem baru ali sam ipak produzio jer ko zna koliko kosta doci do San Dijega odavde. U Dzepu sam imao samo 20 baka jer nisam ni planirao da idem dalje od "Old Town-a".



Podaleko odatle se nalazi mesto "Carlsbad" poznato po zabavnom centru "Legoland" napravljenom od lego kockica. Cak su I camci kojima se plovi po jezeru napravljeni od lego kockica. Nakon duge voznje sa bolom u zadnjici stizem do kako sam konacno resio poslednje
destinacije. Seo sam na plazu I uslikao sunce koje se sakrilo iza oblaka, a uskoro ce nestati I iza horizonta.




Mrak je nastupio ubrzo. Ugledao sam autobus u daljini I bio presrecan sto ga vidim. Minut kasnije I dalje sam stajao na stanici izgovarajuci kletve usmerene vozacu koji je prosao praveci se da me ne vidi.

Pocele su sumnje. Da li ce stati sledeci I da li ovde uopste staju autobusi. Jednoj muci uvek priskoci I druga. Guma ispustila, busna. Reko sebi menjacu je kuci ako stane autobus, ali ako ne stane bice zavrzlame. Kuda I kako, imao sam nekih ideja ali nisu bile bas sjajne. Nakon pola sata cekanja na 45 milja (70 km) od San Dijega, u daljini ugledah autobus. Kako se autobus priblizavao ne usporavajuci ni malo, sumnja je rasla. Mahnuvsi par puta i autobus stade. Inace ovde
autobusi imaju mesta za 2 bicikle na nekoj spravi ispred soferke. Kako posasdih biciklu, posadio sam I sebe. Nakon 3 prevoza I 3 I po sata voznje stigoh u centar San Dijega. Presrecan zbog nove avanture ne marim za bol u zadnjici. Ulazim u stan kad ima sta da vidim. U stanu me docekuju 2 pilota koja su mi pomogla da zamenim gumu.


петак, 03. септембар 2010.

Pre nego sto sam dosao u Ameriku sve sam detaljno isplanirao. Isplanirao sam da cu zaraditi brdo love jer cu raditi 2 posla, da cu proputovati sve sto se moze proputovati u okolini Kalifornije i da cu pored svega toga svaki dan se kupati na plazi u Pacifiku i uzivati u carima koje plaza moze da ponudi. Pod tim ne podrazumevam pesak i skoljke vec devojke i zurke po plazi.

Kako sam dosao u San Diego i otisao na posao, kola su krenula nizbrdo. Dobio sam radno vreme od 12 popodne do 8 i 30 uvece. Takvo radno vreme mi nije omogucavalo da nadjem drugi posao bez obzira sto sam cak nesto i pokusavao. Prva opcija, vratiti se kuci sa preko 10k love pada u vodu.

Prva opcija automatski povlachi drugu. Nema love, nema putovanja. Rekoh sebi, video sam New York, video sam San Diego, videcu Los Andjeles, reko ni to nije lose. Za LA ne bih trebao da puknem mnogo jer blizu je 25$ povratna karta busem, platim hotel, malo zezanje po gradu, izlasci, Holivud, izacice me na plafon 300. Ma i to je mnogo, 200 je optimalno. Jedino sto cu da zalim je sto necu videti San Francisko i Las Vegas. Ali ako planiram da dodjem i sledece godine i nije mi toliko zao.

Sto se tice plaze i brckanja u Pacifiku, pre bih reko neka hvala. Voda je ledena. Ljudi po ceo dan samo leze na plazi. Oni malo hrabriji udju do kolena i kad ih zapljusne talas sa grimasom na licu pobegnu nazad. Ali zato oni najhrabriji pout mene (hehe) udju cak minut ili dva da zamahnu rucicama i proplivaju malo i nadajuci se da ih nece presresti predatori pacifika, ajkule. Alkohol na plazi, Pa gde mi je glava. Mic Bjukenon bi me tacno izbacio naglavacke. Gde nema alkohola slabo je i mladih tako da plaza nije bas idealna opcija za uzivanje.

Sve sto sam imao u planu nije se ispunilo. Ni jednog trenutka nisam zazalio sto sam dosao i ovo je jedno od najboljih iskustava koje sam imao u zivotu ali sad sam shvatio da sam imao prevelika ocekivanja.

Ako nece biti preko 10k $, onda cu kupiti sebi kola kad se vratim. To sam resio pre 2 nedelje. Ali kao i svaki od mojih planova i ovaj je poceo da se jalovi. Juce sam krenuo na posao i svratio do prodavnice bicikli. Kao ljubitelj bajkova koje sam nasledio od caleta znam da prepoznam dobar bajk. Za oko mi je zapao "Cannondale F2" koji u Srbiji kosta preko 2000 eura. Vidim da je polovan zato sto su mu gume malo istrosene ali bajs ni jednu drugu falinku nema. Cena? 1100$ sa taksom rece mi decko koji radi tu. Inace biciklu je vozio sam vlasnik do tog dana i cak ju je poboljsao i vidi se da je o njoj vodio racuna. Ali pored toga sto sam od caleta nasledio ljubav prema bajsevima, takodje sam nasledio i nacin cenkanja za bajsove. Trazeci da vidim gazdu poceo sam agresivno, kako se i mora.

"Gume su ti istrosene, ovde imas tackicu na ramu, dam ti 800 i da pevas". Posle par minuta bicikla me vise nije kostala 1100 vec 850 i postao sam ponosam vlasnik Cannondale F2 bicikle. Vlasnik me je pozvao da mu se prikljucim vikendima kada on vozi "off road" po okolini San Diega, ali kao radnik hotela, vikend mi nikad nije na raspolaganju.

Obzirom da sam zakasnio na tranvaj, a biciklu sam kupio, resio sam da odem na posao bajsom. Reko bistar sam ja, znam kuda i kako. Do posla ima malo vise od 10km, stizem za malo vise od pola sata. Krenuo sam severno i nakon sat vremena lutanja zavrsio sam 2 kilometra juznije od tacke od koje sam krenuo. To samo ja mogu. Evo kuda sam isao.


Stigao sam pola sata kasnije na posao, sav u goloj vodi ali bilo mi je drago jer sam toliko video duz ove rute poput americkih kucica sa malim dvoristima koje se cesto srecu u filmovima, nekih novih plaza i luksuznih naselja od kojih ti zastaje dah. A i naucio sam pouku, "ko pita, ne sk... skrece s puta ko budala".

Reko ajde, kupio sam bajs, valjda cu da imam i dalje za neka normalna kola. Ali ja pustinjak, covek zeljan avanture, razmisljam novu opciju. Sa velikim rancem na ledjima i spremnom biciklom da kupim propusnicu za vozove u Americi koja ce trajati 15 dana. Plan je, dokopati se istocne obale vozovima kako znam i umem. Dobra cinjenica je da vozovi ne staju na svaki 2 km i ne idu 30km/h vec sam ja isplanirao 9 stajnih destinacija za 15 dana.

Los Angeles
Flagstaff (Grand Canyon)
Alberquerque (poznato po Dusku Dugousku)
Kansas
Chicago
Cincinnati
Washington DC
Philadelphia
New York

Cena propusnice je 389$ sto je za 200 dolara skuplje od avionske karte do NYC za koju sam u svakom slucaju morao da dam pare. Jedino sto ce biti skupo jeste prenociste. Nesto cu preko Hajata sa popustima (40$ noc), nesto preko "couchsurfing-a", nesto moteli i hosteli i kod druga Hadzije u Vasingtonu na 3 dana (jos ga nisam pitao). Plan je obici turisticke atrakcije u svakom od gradova bajsom. Smeo potez, videcemo dal cu se usuditi ali kako sad stvari stoje, to verovatna opcija. Izgleda da cu na kraju da se zadovoljim "ficom" ili "peglicom" ali bitno je da se kotrlja.

Koja rec podrske bi mi dobro dosla. Znam da samo lud moze da pomisli na ovako nesto i nemojte da me odgovarate od ovoga ali ja mislim da ne bi trebalo da bude nekih vecih poteskoca prelaziti u proseku 400km dnevno (4 - 5 sati voznje).

Obzirom kako mi se uvek planovi izmene u zadnjem trenutku, ne bi me cudilo da se to desi. Ukoliko bude bilo promena, pisem. Toliko za sad. Pozdrav svima.