...Iz New Yorka u Filadelfiju. Iz Filadelfije u San Dijego. Dodjoh, videh i poceh da radim.
U San Diego sam stigao u kasnim popodnevnim casovima. Rekose mi da dodjem taksijem do apartmana jer ne moze niko da me saceka jer cimeri voze rikse, mora od neceg da se zivi. A ja kao i svki Srbin ne bih dao da me vozi 3 kilometra za 15ak dolara nego sam vec ranije isplanirao i lepo nahvatam bus za 2$. Nisam ni dosao a vec sam poceo da stekam pare. Najgori sam od sviju deca.
Red za uatobus koji ja uopste ne primecujem i pokusavam da udjem kao u Beogradu tako sto stanem sto blize vratima. Kad sam shvatio da me ljudi gledaju malo cudno shvatio sam koliko je sati i malo posramljen otisao na kraj kolone. Za razliku od Ny imam osecaj da ljudi ovde imaju malo pisniji odnos sa ljudima. Pomislio sam da je vozac na nekim drogama jer pozdravlja svkog sa "hello sir, helo madam..". Nakon moje druge voznje zakljucio sam da je to jednostavno tako ovde. A i ovi sto se voze se isto drogiraju jer svi do jednog kazu "Thank you" kad izlaze. Kad cujes jedno 30 "thank you" i po 15 "hello madam" i "hello sir", zapitas se zasto neko ne ustane i ne pomeri prkletu iglu na ploci. Ali nakon nekog vremena shvatis da sve to ustvari prija i da ljudi mnogo lakse stupaju u kontakt jedni sa drugima. Kada bi iz cista mira zapoceo razgovor sa nekim Beogradjaninom u autobusu tipa "Bas je lep dan danas, moglo bi da se ide na pecanje. Volite li vi pecanje?" u Srbiji uglavnom bi ti odgovorio i pomislio "koji mu je djavo, sta mi se obraca" ili bi jednostavno lagano odsetao praveci se da nije nista cuo.
Otvorise se vrata autobusa, "last stop" viknuo vozac i shvatim da su me ovi sa gugla izradili i da autobus ne ide dokle je trebalo da ide. Nije strasno, mozda kilometar vise treba da pesacim ali zato prolazim kroz centar grada peske. Centar je takozvani "Gaslamp" koji obiluje starim gradjevinama koje su stare oko 200 godina i kojima je nekada davno spartao ozloglaseni Vajat Erp. Sami centar je 5-a avenija i celom njenom duzinom obiluju restorani, kafici, barovi, i radnje suvenira. U radnjama suvenira ne postoji jedna jednina stvar za kupovinu a da na njoj ne pise San Dijego. Malo idiotski, zar ne?
Stigoh ispred zgrade koja ce biti moj dom u sledecih 4 meseca. Stigose i drugari i prokrijumcarise me kroz prodavnicu kako me cuvar zgrade ne bi video sa rancom od 500 litara na ledjima. Stan registrovan na njih petoro a nas 8. Udjoh u stan koji je kao opustosen od nekog uragana. Prazno, samo duseci na naduvavanje i sto za rucavanje. Kad bolje razmislim, nista mi vise nije ni potrebno. Stan inace ograman sa 2 ogromne terase od kojih jedna gleda ka okeanu koji se ne vidi od silnih zgrada ali makar ima prelep pogled na grad. Nisam se ni rapsakovao a vec sam krenuo da obidjem cari koje ova zgrada nudi. U sklopu zgrade se nalazi bazen, djakuzi, teretana, bilijar sala, sala za internet (iz koje pisem trenutno), prostori sa lezaljkama sa elektricnim postiljima i 2 teniska terena koja se nalaze na vrhu garaze za korisnike ovih apartmana. Znaci kompleks sabija koliko je dobar.
Inace u ovo doba godine noci znaju biti veoma hladne tako da slabo ko bi u tom trenutku pomislio na bazen, osim ako se bazen na greje, sto je bio slucaj. Posle vise od 15 sati leta i vise od 10 sati sedenja po raznim aerodromima, i vise od 8 sati pesacenja po NYC ovo je doslo kao melem na ranu. Iz bazena u djakuzi sa temperaturom od 40 stepeni i tada sam pozeleo da vise nikad odatle ne izadjem. U djakuziju Ruskinje, neke kosooke devojcice i ja. Ma milina, sta se moze bolje pozeleti. Kad su mi se prsti smezurali i otezalo disanje zbog temperature, resih da izadjem i posetim teretanu. Teretana ne preterano velika ali zato opremljena najnovijim spravama i skoro niko nikad ne vezba. Bolje za mene. Tako izmoren sam legao reko ima da spavam do 12 pa posle pravac Hajat da se javim poslodavcu.
Pokriven samo tankim carsavom otvaram oci i docekuje me jutro u San Dijegu. I to kako me docekuje. I dalje se budim preterano rano, ovaj put u 4 jutru sa nogama hladnim kao led. Ko je pomislio da je u San Dijegu toplo (Ja), taj se grdno za...... (mislio sam zafrknuo). Obrci se, okreci se, sta cu moram da ustnem kad ne mogu da spavam. Jedno vreme blejao u prazno (jer nemam u sta da blejim kad je prazan stan) i onda uzmem spremim se i pravac Hajat. Dolazim na stanicu sedam ponovo pored neke kosooke na klupu i reko ova nije losa. Jeste kosooka ali moze da prodje. Ulazi ona u bus, ulazim ja. U voznji bacim ja pogled, vidim ona vec gleda mene pa spusti pogled jer je sramota. Onda ja pocnem da je zagledam jer je lepa bez obzira sto joj malo cudna glava. Pogleda ona ka meni i vide da je zagledam, onda ja spustih pogled. Sramota me. Vidim Hajat iz daljine, moja stanica se priblizava, ustajem ja, ustaje ona. Ja reko sta oce ova sad, ovde niko ne izlazi. Izadjoh ja, izadje i ona. Dodjoh na semafor, dodje i ona. Ja reko ova je neka psihopata teska, ish Azijatkinjo odakle si dosla. Kad odjednom "a ju vkin' 'n Hajat?". Ja reko pu spodobo sta me spopadas nista te ne razumem, i rekoh "I am sorry?", i ona ponovi pitanje. Ispade da je i ona nova i dosla da radi preko iste organizacije "work and travel" i tako ja nadjoh prvog kolegu za prijatelja, kosooku malu simpaticnu Vijetnamku...
Tu be continued... (cekaju ljudi na racunare, pa me sramota da sedim vise)
