Posle duge voznje kroz pustinju i pasnjake, sa leve strane ugledah put zvani "route 66". Istorijski put koji je izgradjen 1926 godine i koji je povezivao Los Andjeles i Chikago, bio je znak da se nalazim blizu "Flagstaff-a". Autobus se priblizava gradicu, ulazi i staje na neku malu autobusku stanicu, stanicu koja u mom selu bolje izgleda (u mom selu nema autobuska stanica ali... shvatate sta je pesnik hteo da kaze).



Upitavsi da li je to Flegstaf, dobio sam potvrdan odgovor i bio iznenadjen velicinom grada, tj gradica. Rekao bih da je Vrnjacka Banja duplo veca. Flegstaf, iako mali, krasio je prirodom koja ga okruzuje. Na nadmorskoj visini od oko 2400 m, Flegstaf je idealno mesto za ljude koji vole prirodu i cist vazduh.

Raspakovao sam biciklu, stavio mali ranac u malo veci i uputio se ka mojem sledecem domacinu, Rajanu. Upitavsi jednu zenu za direkcije, upustio sam se u razgovor i gdja je bila prijatno iznenadjena onim sto radim i kako koristim svoje poslednje dane u Americi. Uz poruku "have a safe trip" produzio sam dalje.Dok sam vozio kroz grad, zakljucio sam da u gradu i van njega svi voze planinske bicikle i to ne bilo kakve nego svi do jednog imaju vrhunske mashine. Ne bas dobre ko moja (haha), ali tu su negde.

Stigavsi na odrediste, docekase me 2 devojke, Rajanove cimerke. Rajan je u to vreme bio na predavanjima i ja sam odlucio da uzmem biciklu i obidjem sve sto se moze jer necu imati ponovo prilike jer to vece idemo da pesacimo kroz Gren Kanjon do neverovatnih vodopada zvanih "Havasupai falls" i "Moony falls".

Uz kratke instrukcije jedne od cimerki, krenuo sam zemljanim putem koji prolazi pored kuce i koji je inace biciklisticki put koji vodi kroz sumu i planine. Posle kratke voznje, nalazio sam se na velikoj poljani okruzen sumom. Ocaran onim sto vidim, izvukao sam aparat i opalio par fotki za uspomenu.



Nastavio sam dalje i usao dublje u sumu. U sred sume sretnem 2 uciteljice koje su bile iznenadjene sta ja tu trazim sa biciklom. Uz detaljno obrazlozenje koje je je sledilo posle niza pitanja i njihovim prijatnim iznenadjenjem nastavio sam u suprotnom pravcu iz kojeg su oni dosli jer taj put je vodio u dalju zabit do konacnog odredista, hotela u zabiti. Nakon pola sata voznje sretoh muza i zenu hipike. Uz nove instrukcije koje mi nisu delovale realno, resio sam da ih ne poslusam i nastavio sam po mom. Ko jos slusa hipike, nikad ne znas na cemu si jer ko zna na cemu su oni. Vozivsi se tako, prolazio sam pored nekih brvnara, i par kuca gde je jedan covek sa cudjenjem na licu se verovatno zapitao "kuda ova budala ide". Bas tako, budala. Kraj, dalje nema. Bolje da sam poslusao hipike.

Inace nema nista gore kad vozite pa morate da se vracate istim putem. To me ubija. Najradije bih isao dalje i kruzio samo da vidim nesto novo i da ne prodjem pored istog coveka koji ce mi se verovano podsmevati.

Resivsi da se ne vratim istim putem kojim sam dosao, resio sam da izbegnem kozije putice i krenem "hardcore offroad". Probijavsi se kroz duboku travu naisao sam na dalekovode koji krche od visokog napona koji u njima. Nije bilo sve jedno proci ispod njih. Pogotovu dok sam se zaustavio da uslikam put kojima se prostiru i elektriciteta koji se akumulirao i pecnuo me po ruci, tako sam se uplasio da pobego da spasem zivu glavu.

Naisavsi na novi putic uputio sam se ka civilizaciji.

Usavsi u grad, obisao sam 4 bloka po sirini i jedno 8 po duzini i mogu reci da sam ceo Flagstaff video. Kada bih tu ziveo, posle 15 dana bih pomisljao na samoubistvo ili bih pobegao u divljinu da zivim sa zivotinjama. Priroda je lepa ali grad verujem da je mnoooogo dosadan.

Nastavio sam dalje ka opservatoriji. Opservatorija se nalazila na omanjem uzvisenju koje nije vece od 300 metara od nadmorske visine na kojem je grad, ali do tamo nije lako stici biciklom. Veliki uspon i umor me umalo sprecio da sa svoje desne strane ugledam dve laneta. Da nisu skocila uplasivsi se od mene, to zadovoljstvo bih propustio. Jos jedna slika za uspomenu na mom aparatu i nastavih dalje.



Kada sam stigao na vrh, imao sam velicanstven pogled. Mogao sam da vidim gradic okruzen sumom i planinama. Ulaz i opservatoriju 10$. Preskocicu, jer namam zelju da gledam u mape zvezda za te pare. Inace da sam ulazio u svaki muzej u Americi davno bih bankrotirao jer svaki je po 20ak dolara.

Spustao sam se brzinom munje vozivsi jednom rukom dok sam u drugoj ruci drzao aparat i snimao video. Kocio sam samo prednjom i kada sam uvideo da je vrag odneo salu, da kocnica dimi, da nailazim na krivinu a idem veilkom brzinom, pustio sam aparat i uhvatio guvernalu drugom rukom i prikocio i zadnjom. Fotoaparat koji je bio prikacen kanapom za moju ruku je udarao u guvernalu dok sam ja pokusavao da obuzdam zver. Od kad sam pritisnuo i drugu kocnicu, bicikla se otrgla kontroli i jedva sam uspeo da je je obuzdam i ne padnem. Bio bi to gadan pad. Inace nije to jedina opasna situacija koja mi se dogodila. Ljudi u vecm gradovima se nisu navikli da neko vozi biciklu tako da me je bistra glava u par situacija spasila da ne budem udaren.

Stigavsi nazad, upoznao sam Rajana, prijatnog momka koji je u Flegstaf zbog studija dosao iz Cikaga. Ispricali smo se i od njega dobih opremu koja ce mi biti potrebna za poduhvat koji ce se desiti te veceri. Ekipa je pocela da se skuplja i kada smo se svi skupili i napunili ranceve vrecama za spavanje i namirnicama, odlucili smo da krenemo. Krenuli smo nocu oko 9 sati. Put do mesta gde mozemo da se spustimo u kanjon je bio predvidjen da ce trajati 3 sata. Umoran od neprespavanih noci, ubrzo sam zaspao i nazalost nisam uspeo da budem dobro drustvo tokom voznje.

Nakon nekon vremena probudi me kocenje. Umalo ne udarismo u jelena. Da bih blize opisao koliki je, recu cu da su mu mu rogovi bili bar po metar i po. Da smo udarili prosli bi kao i jelen, neslavno. Zaspao sam ponovo i usnio snove kad me najednom ponovo probudi kocenje. Ispred nas se naslo krdo krava. Bik je stajao na sred puta i gledao nas zacudjeno. Ne htedovsi da se sloni, zaobisli smo ga i nastavili dalje.

Proslo je 3 sata od polaska iz Flegstafa i napokon stigosmo do mesta od kojeg zapocinjemo nase putasestvije. Pogledavsi nanize bio sam zabezeknut velicinom kanjona. To je inace bila zapadna grana Grand Kanjona. Sa osmehom na licu me je docekala vest da ovo nije nista jer na mestu gde idu turisti, kanjon je 100x veci. Takvo nesto nisam mogao ni da zamislim sto se na kraju ispostavilo istina. Jedna fotografija avanturista pred polazak pokazala je nas avanturisticki duh. Pa dobro, mozda i malo vise pokazala od avanturistickog duha.



Krenuli smo nanize puem koji je vijugao ka podnozju. Pun mesec je osvetljavao kanjon tako da smo odlucili da ne ukljucujemo lampe. Na pola puta ka podnozju i par pogresnih koraka nakon kojih su usledili padovi zbog kamenja, resio sam da upalim lampu. Upalivsi lampu ispred mojih ociju se pojavilo milion belih tackica. To je bila najfinaija prasina, tako sitna da olako lebdi u vazduhu. Potrebno je samo zakoraciti da bi podigao oblak. Stigavsi do podnozja, bio sam odusevljen kao i moje noge koje su malo pre toga pocele da klecaju. Pogledao sam navise i shvatio koliko je veliki ovaj deo kanjona koji je inace mali u poredjenju sa glavnim delom. Sada je bilo lakse. Koliko god zvucalo cudno ali lakse je ici po ravnom nego nizbrdo. Prosli smo jednu milju pesacenja, ostalo je jos samo 13, sto u prevodu na srpski znaci, naje*ali smo ko chvorci. Preci 20km i vratiti se nazad nakon 15 sati provedenih tamo, nimalo nije bilo naivno. Znaci trebalo je preci oko 40 km za malo vise od jednog dana.

Pratili smo pravac kanjona ka istoku. Odredjeni delovi kanjona su toliko veliki da covek olako moze da se izgubi. U pocetku bese interesantno i lepo. Voleo sam to sto radim jer malo ko ima priliku. Za ovo bilo je potrebno prijaviti se godinu dana unapred da bi mogao da prodjes kroz kanjon i kampujes kod vodopada. Jedan od razloga zbog cega smo krenuli u ponoc jeste da bi prosli indijansko selo koje se nalazi u sred kanjona u ranim jutarnjim casovima kada svi spavaju. A zasto? Zato da bi mogli da prodjemo jer u suprotnom ne bi smo mogli jer nismo rezervisali dolazak i nismo platili 35$ po osobi za ulazak u kanjon. O selu, malo kasnije.

Isavsi kroz kanjon koji u odredjenim delovima je suv kamen a vec u sledecem buja od zivota. Biljke, zivotinje, insekti, svega ima. Ogromni pauci, velike bube, divlji konji, skorpije, sve smo sretali dok smo se kretali ka vodopadima.



Koliko sam bio srecan, ali nakon 4 sata pesacenja sa preteskim rancem punim hrane, vode i vrecom za spavanje, vise mi nije bilo sve jedno. U jednom trenutku sam se zabitao "Jel mi trebalo sve ovo".

Stizemo do sela. Nisam znao sta da ocekujem, kako ce to selo da izgleda. Iskljucili smo lampe i presli mostic preko jedne recice. U sred kanjona njiva. Pomalo zacudjen, nasavih dalje da bi se ubrzo pojavile i prve kuce. Prave kuce od cigala u sred kanjona. Ako to nije bizarno onda ne znam sta je. Prosli smo skoro 10 milja do ulaska u kanjon i te cigle sigurno kamionom nisu doterane. Ubrzo uvidjamo konje u dvoristima. Bezbroj konja. Svako dvoriste ima izmedju jednog i 15 konja. Tako se sve dovde i donosi, konjima. Cigle, namirnice koje su neophodne. Ali kad sam video kucu na dva sprata, samo sto se nisam nasmejao. Taj mora da je neki baja u selu. Inace selo koje se nalazi toliko nepristupacno od ostatka civilizacije, nije nimalo malo. Selo broji sigurno preko 50 kuca.

Prolazili smo polako kroz selo dok su nas konji sa cudjenjem gledali. I sve je bilo tako tiho dok se nije oglasio prvi pas. Lavez pasa poceo je da dolazi sa svih strana. Verujem da smo sve Indijance probudili. Nastavismo dok jos niko nije izasao i poceo da psuje.

Predjosmo novi most. Grupa od nas cetvoro bila je napred i dve cure u zaostaku koje su ostale da izbace visak tecnosti. Iz jednog usamljenog dvrista na okrajku sela izadjose 3 psa i pocese da laju. Dzentlmen kakav jesam, sacekao sam devojke dok su ostalo troje nastavili put. Ne bas pametan potez jer usamljen vise nisam u "krdu" i tako sam potencijalna meta napada. Inace psi nisu veliki ali nisu ni mali tako da mogu da ti prave problem. Napade me jedan, pa se ohrabri i drugi, a onda video treci (onaj najmanji) pa da ne ispadne kukavica i on se zalete na mene. Opkolile me tri Indijanske dzukele, reze i sve se vise i vise priblizavaju pokusavajuci da me ujedu. Mahao sam nogom u pokusaju da sutnem najveceg mangupa ali bezuspesno. Kad mi je jedan zasao za ledja, sinula mi ideja. Skinuo sam torbicu sa fotoaparatom sa struka i poceo da vrtim drzeci za kraj kaisa. Udarac aparatom u psa, jedan od njih dvoje ce da strada. Ili aparat ili pas. Srecom nijedan. Pomerise se mangupi uplaseni od mog ubilackog aparata i oslobodise mi put i tako se prikljucih ostalima koji su nas cekali. Zamnom prodjose i devojke kojima psi nisu pravili vecu muku ko i meni.

Kraj puta, slepa ulica. zalutali smo u Indijanskom selu u sred kanjona. Pa gde to ima. Sad se treba vratiti pored istih pasa i verovatno usput cemo sresti negog mrzovoljog budnog indijanca. Plan je bio da ako sta pitaju, ja pocenem da brbljam na srpskom, kao nismo znali da se tu bilo sa rezervise i placa. Pokusali smo da se probijemo kroz recice i rastinje samo da se ne vracamo istim putem ali bezuspesno. U povratku nazad sretosmo nekog coveka koji nesto bere u njivi. Ko jos obradjuje njivu u 5 sati ujutru? Samo Indijanci. Samo nas je ispratio pogledom ne rekavsi nista. Psi iz dvorista su negde zalutali i srecom nisu ponovo napravili istu buku ko i 20ak minuta ranije. Predjosmo most i ugledasmo putokaz za vodopade koji da smo bili malo pismeniji bi procitali ranije.

Pocelo je da svanjava. Umoran od zivota dolazimo da prvih omanjih vodopada koji zaista izgledaju lepo ali umor me je toliko savaldao da nisam ni mogao da se obradujem. Da li nastaviti ka glavnim vodopadima ili pokusati da odspavamo malo na tom mestu? Mesto pored vodopada je u stenama i nije ni malo prikladno da se tu legne a kamoli odspava. Po uzoru na koleginicu avanturistu izvadio sam vrecu i posadio na stenje. Neugodno ali je bolje od pesacenja. Odmorivsi malo ne odspavavsi ni sekund nastavili smo dalje.

Uveliko je svanulo i na putu ka vodopadima sretosmo Indijance na konjima. Bio sam spreman da se pravdam na srpskom kada su inijanci rekli "zdravo" i produzili dalje. Nastavismo i mi srecni sto nas niko ne smara, i opet napravili istu grsku. Omasili smo put i umesto da se spustamo nanize, mi smo isli navise nepunih sat vremena kad se meni dogodila nezgoda. Zakacio sam nogom na omanji kaktus i u kozi se naslo bezbroj bodlji. Seo sam i poceo da vadim. Bilo mi je potrebno jedno 15ak minuta da cupam bodlje koje nije nimalo lako izvaditi. Bodlje su na vrhu zakrivljene kao udice tako da kad udju pod kozu, jedino sto mozes jeste da ih iscupas. Cupati bodlje je isto kao i cupati dlake. Tako da sam cupao jedno 15ka minuta sve dok me hladan znoj nije oblio. Kada sam uspeo da povadim sve nastavi smo nazad jer smo uvideli da ovaj put ne vodi nikuda.

Bilo je oko 7 sati kada smo ugledali "Havasupai" vodopade. 50ak metara visoki vodopadi i plavi bazen u koji se ulivala voda zbog svih minerala koje je pokupila uz put je jedan od najlepsih prizora koje sam video u zivotu.



Raspolozenje bilo je na nivou i vise nisam proklinjao sto sam krenuo na ovo mucno putovanje. Sve se isplatilo. I bol u ledjima od ranca, i kaktus, i napad pasa, i strah zbog izbegavanja placanja takse za ulazak u nacionalni park kada smo se nasli u slepoj ulici u selu. Sve se isplatilo samo u tom jednom pogledu na savrsenstvo. Spustismo se dole i izvukli vrece i ja sam usnuo. Malo kasnije probudise nas kamperi iz obliznjeg kampa. Vec je bilo oko 10 sati, i ljudi su dolazili iz kampa da uzivaju u vodopadima i da se malo brchnu.

Inace "Havasupai" vodopadi poticu od reci "Supai" sto je ime indijanskom plemena koji zivi u tom delu kanjona.

Premestili smo nas kamp u dalju zabit, dalje od pravog kampa, jer za taj nismo platili i lako ce se uvideti uljezi. Odspavavsi jos malo probudi me Rajan i rece "ustaj gnjdo samo spavas". Ne bas tim recima ali u prenesenom znacenju ja sam tako preveo. Las Vegas je ostavio posledice sto se da videti. Uskocio sam u bazen koji je vodopad napravio kroz milione godina kojim tece tu i hladna voda me je razbudila. Bio sam spreman za svaku akciju i tek sam se tada osecao nikad bolje sto se nalazim na takvom divnom mestu. Kao pravi avanturisti ulazili smo u pecine i istrazivali neistrazeno.



Krenuli smo dalje. Jednu milju dalje nalje se nalazio se "Moony" vodopad nazvan tako po istrazivacu Muniju koji je dok se spustao niz vodopad konopcem ostao da visi u nemogucnost da se popne ili da se spusti. Nakon 3 dana provedenih na konopcu, odlucio je da se lisi muka i ubrzo ga je docekalo dno kanjona.

Prelamanje vode u daljini je oznacavalo da smo se priblizili vodopadu. Ubrzo smo se nasli na vrhu vodopada. Prici ivici i pogledati na nize, nije bilo jednostavno jer pogresan korak te moze kostati zivota. Prisavsi ivici shvatio sam koliko je prizor velicanstven i poceo sam da ispustam krike ocekivane za samo neocekivane situacije. Npr dobijes na lotou, ili ti umre neka nepoznata rodjaka i ostavi ti milione. Isto sam tako vrisnuo kada sam dobio "royal flash" u Vegasu ali sam ocekivao da sam uzeo vece pare.



Krenusmo u nemogucu misliju, spustanje do dna. Urezane stepenice u kamenu, na par mesta stube, prolazi kroz pecine, vodile su najstrimiji put ka dnu koji smo morali proci. Ono sto te je osiguravalo jesu lanci za koje si mogao da se drzis sa strane. Pogesan korak i slaba ruka bi te vodile do dna precicom. Ja sam se odlucio da cu ipak druzim putem, koji nije preterano duzi ali je znatno sporiji.

Interesantno je da sve sto pogledas nanize izgleda cak jos vece i superiornije kada pogledas navise.



Skinuli smo majce i patike i uskocili u vodu. Devojke nisu skinule majice. Steta. Voda koja se odbijala i koja je prskala po golom telu je bolela. Kako bi bilo naci se direktno ispod vodopada, ne bih voleo da znam. Pokusali smo da pridjemo sto vise mozemo ali pritisak vode onemogucava da pridjes blize od metar i po od vodopada. Prosto je nemoguce uci pod vodopad, dao sam sve od sebe ali ne ide. Par slika je ovekovecilo momenat koji cu pamtiti dok sam ziv.



Nastavili smo dalje niz reku. Ne daleko dalje bili su manji vodopadi visoki svega 10ak metara i dalje nismo mogli da prodjemo. Na steni na vodopadu sam video kako se stvara fosil. List je stajao na steni i voda je tekla preko njega. Pokusavsi da skinjem list odlomio sam parce i shvatio da se list okamenio zbog minerala u vodi koji prelaze peko njega. Bilo je nemoguce odvojiti ceo list vec se odvaljivalo pracence po parcence tako da sam ostavio list da postane fosil.

Krenuli smo nazad ka nasem kampu. Poslednj pogled na velicanstvo. Daleko lakse smo se popeli uz liticu nego sto nam je trebalo da sidjemo. Stigosmo u kamp, napojili se, najeli se i resili da odspavamo i odmorimo pre povratka nazad. U kanjonu daleko brze padne mrak tako da smo legli oko 6 i zaspali. U toku noci su me probudili cudni sumovi u blizini. Svi su spavali. Polako sam poceo da budem paranoican sa svim tim sumovima i zvukovima zivotinja u sred noci. Stene svojim cudnim oblicima su bacale jezive senke. Odlucio sam da nateram sebe da zaspim i u tome sam i uspeo. Zazvonio je alarm na telefonu. To je bio znak da se ustaje. Bilo je 11 sati uvece i trebalo je ponovo krenuti nazad. Uz po muke malo po malo prodjosmo sve sto smo prosli do tad. Uz put sam nasao dobru uspomenu, potkovicu indijanskog konja. Stigli smo do mesta koji je je vodio izvan kanjona. Ovaj put uspeti se do vrha je trebalo daleko vise nego sto nam je trebalo da sidjemo. Najveci napori do sada su bili bas u tom trenutku kada si tako blizu, a noge pocinju da te ne slusaju. Izasli smo iz kanjona i osetili zadovoljstvo uspeha. Za ovo je bio potreban izuzetan napor i svaka cast curama sto su uspele.

Bilo je oko 5 sati i odlucismo da ne sacekamo svitanje i krenemo kuci. Nakon 3 sata stigosmo kuci i ja uzeh biciklu i zaputih se do zeleznicke stanice odakle krecu shatl autobusi koji vode na mesto gde je kanjon najveci. Umorni od pesacenja svi su polegali i pozaspevali ali za mene to nije bio slucaj. Nisam hteo da ispustim jedinstvenu priliku da ne vidim nesto o cemu sam uvek mastao a nalazi se tako blizu. Umor me nece savladati.

Usao sam u autobus i prosvercovao biciklu za DZ za koju je trebalo platiti 20$. U putu sam se borio protiv sna. Glava mi je toliko puta klonula da su me ljudi koji su sedeli do mene sa cudjenjem gledali. Nakon 2 sata voznje stigosmo i ja izvadih bajs i krenuh ka ponoru. Stigavsi, nisam se toliko iznenadio, dal zbog velikog broja turista ili zbog toga sto sam znao sta me ocekuje. Jedinsven prizor, zaista 100x veci od onoga sto sam video ranije. Da mi nisu rekli da ce biti 100x vece, bio bih daleko iznenadjen.



Bezbroj turista koji vrvi tuda kvarilo je utisak. Za moj ukus bilo je previse civilizacije. Uzeo sam bajs i pobegao daleko odatle, sto dalje od ljudi da bih mogao da zaista uzivam u carima Kanjona.



Krenuo sam voznju po stazi za setnju. Bio sam jedini biciklista koji tuda vozi, cak sam prosao i pored jednog rendzera koji mi nista nije rekao. Mogao je debelo da me rebne po novcaniku. Malo dalje od mesta od koje sam bio ostavljan, jedva da je bilo turista. Dosao sam na ivicu i pogledao nanize.



Videlo se sitni usek u daljini kuda reka protice ali sama reka se nije mogla videti. Na pojedinim mestima kanjon je dubok i do 1800 metara. Kako sam mogao da ostanem svega 2 sata jer se autobus vraca nazad, ubrzo sam se nasao u autobusu i cekirao jos jedno od onih mesta za koje dok sam ziv moram videti. Vratio sam se u Flegstaf u kome je pao mrak, a kad se to desi, temperature se drasticno promene. Nasao sam se samo u majici na zeleznickoj stanici i krenuo nazad ka Brajanovoj kuci. Da li da vozim brzo i da se smrznem ili da vozim polako i da se mrznem polagano, nisam bio pametan. Stigao sam na jedvite jade zeljan cebeta. Pokrio se i zaspao.

Zvrrrrrrrr. Pola 4 izjutra. I dalje je mrak. Izlazim iz kuce obucen u najtoplije i krecem da pedalam sa rancem na ledjima. Poprilicno neugodan trenutak. Nenaspavan izlazim u hladno u sred noci vozim kroz sumu (jer je kuca na pocetku sume) i idem ka zeleznickoj da raspakujem biciklu i pakujem u kutiju. Sve to ne bi bilo tako strasno je drugo doba dana ali... nije bilo sve jedno. Progutavsi knedlu ukrcavam se u voz i vise nego prezadovoljan krecem ka sledecoj destinaciji, Albukerkiju.