Nje me bilo 3 nedelje jer sam cekao da mi se desi nesto da bih napisao koju rec. Verovatno sam cekao da otputujem negde pa da prenesem svoje dozivljaje ali to se nije desilo. Dve destinacije su bile u opticaju. Prva Havaji, a druga Meksiko. Nigde nisam bio ali neki put i u "dosadnom" San Dijegu, moze da se desi za mene nesto interesantno. Nazvao sam ga dosadnim, ali tako je samo ako mnogo radis sto je moj slucaj. Medjutim ja se trudim da svoje slobodno vreme iskoristim na najbolji moguci nacin kako ne bi propustio nesto za sta cu se u buducnosti kajati.

Prva opcija, Havaji. Otpala. Zasto? Pa recimo da sam ocekivao da dobijem sobu za dzabe u Honoluluu u sred centra grada na Vaikiki plazi u Hajatu, veoma luksuznom gde je cena sobe oko 500 dolara.

Otkucavsi kod za zaposlene na Hajatovom sajtu, dobih kao opciju besplatne sobe na Havajima. Pogledam koliko dana mogu ostati a nista ne platiti kad ono ispade 4 dana. Nikad u zivotu nisam ni pomisljao da odem na Havaje niti me je to privlacilo, verovano zato sto sam mislio da to nikad u skorije vreme necu priustiti. Ali onog trenutka kad se otvorila ta opcija i kad sam ugledao "0$ - complementary room for employees", tako sam shvatio da sam ceo zivot to i samo to zeleo. To sam saznao po ozarenom licu koje se u tom trenutku zateklo na meni i osmeha koji nisam ispusta u narednih par sati.. U pocetku nisam verovao, ali kako su prolazili minuti i kad sam dobio konformacionu poruku na mail, tada sam shvatio da nista me ne moze spreciti. 10 avgusa cu biti na plazi, sledeci dan cu se popeti na vulkan i slikati sva ostrva koja cine Havaje. Ustacu ujutru rano, kad ptice zapevaju i pravac vulkan i sve ce biti lepo i veselo i havajke u suknjicama od pruca i zurke uvece i... i ne znam sta sve ali ja sam sve to pomno isplanirao i ceo dan sam bio srecan. Sutradan, na poslu menadzerka mi rece, hoce da te vide ovi iz odeljenja "human resources". Krenem ja tako polako i razmisljam sta sam zaj'bo da bi me ovi zvali. Nece valjda da mi daju otkaz, ma nece valjda, trebam im ko leba (mada Ameri slabo jedu 'leba).

-Dobar dan.
-Dobar dan. Odgovori ona i nastavi da me gleda.
-"and?"
-"what and?"
-Zvali ste me. Rekoh.
-O da. Otkazi ono za havaje stgo pre mozes.
-Molim?
-Pa ono sto si rezervisao, ne mozes da ides!
-A sto?
-Pa nisi stalni zaposleni pa ne mozes da dobijes besplatne sobe, to samo zapolsni koji rade u Hajatu duze od godinu dana. Ali zato mozes da dobijes popust na sobe i vece je samo 150$ + takse?
-"Samo"?
-Pa da. 4 dana puta 150 + 500 dolara povratna karta, ispadne samo malo vise od 1000 i malo da poneses, pa jedno 1500+.
-Ma vazi. Otkazujem odmah cim stignem kuci.

Bolje da mi je rekla da sam dobio otkaz nego sto mi je unistila ono sto sam oduvek zeleo a sta nikad do tog trenutka nisam znao.


Opcija dva. Meksiko. Trebala da se dogodi prosle nedelje, pa opet danas ali nikako da se uskladim sa drugarom. Mada dogodila bi se danas da ja nisam otkazao zbog neke prelepe Svajcarkinje koja mi je obecala da ce danas samnom na plazu. Druzenje je otkazla iz njoj poznatih razloga ali ako joj je za verovati, gledamo se u gradu za vikend. Mada zenama ne treba verovati. Pogotovu mnogo lepim zenama.

Meksiko, mozda veceras, mozda sledece nedelje. Ako bih isao veceras isao bih sa drugarima koji su reseni da ostanu do jutarnjih casova reseni da sve sto prozive do sutra zaborave. Mada uvek se secaju zena niskog morala, i to bogme znaju da isprucaju do sitnica. Najverovatnije cu propustiti. Ja sam ipak za onu dnevnu varijantu, kultura, ljudi, gradjevine i tako... Neko ce reci da je to smesno sto sam pre za ovu moju opciju ali ja bi reko da je smesno to za sta ljudi placaju kad odlaze tamo. Ili imaju mnogo para ili bas oskudevaju. A bogme sa parama su realno tanki.

Jeste da nisam putovao ali bez obzira sto sam ostao, ipak mi se desilo nesto sto sam cekao dugi niz godina.

Bese subota i dodjoh na posao, kao i uvek ne bas toliko srecan sto moram da banchim ali dobro, sto se mora... bogme je tesko.

Podseti me kolega da istog dana igraju San Dijego "Chargers-i" protiv Chikago "Bears-a". Poslednjih 10 godina gledam americki fudbal, poslednjih 6 godina ga igram i od kad ga gledam preko TV-a imam zelju da posetim jednu utakmicu.

Odlazim kod menadzera pravim najtuzniju facu i molim da me pusti na utakmicu. Dobijam dozvolu. Od pomocnog menazdera trazim da mi nadje karte za tekmu, on zove jodnog od glavnih ljudi u hotelu koji mi nalazi kartu preko nekog njegovog dobavljaca. Dobijam kartu plaza nivo, sto je drugi nivo od terena. Inace stadion ima 5 nivoa, a oni sa petog nivoa pretpostavljam da gledaju dvogledom. Platih samo 50$ i kazem samo jer ta sedista kostaju bar 3 puta vise. Odlazim sa pola radnog dana, skidaju mi sa prekovremenog 4 sata i gubim jos 60 dolara sto necu raditi. Ma nije mi zao rekoh sebi i krenuh na utakmicu.

Htedoh da udjem u tranvaj koji ide na stadion kad mi rece devojka koja stoji na vratima "Nema mesta". Ja pogledam unutra, pun tranvaj navijaca, i nasih i njohovih, ali ni blizu koliko ima u autobusu u Beogradu zimi kad se svi zbijemo ko sardine. A i tad uvek ima mesta da udje jos neko. Pa kad udje jos neko onda obicno dodje jos neko ko negde zuri pa se trlja sa ovim sto je ispred njega dok ovaj ne popusti i oslobodi mu mesta koliko da stavi jednu nogu na stepenicu.

Udjoh u tranvaj blago odgurvnusi devojku koja mi je iz nekog cuda blokirala ulaz, na sta je ona ponovila "...Ali nema mesta!" Samo sam je mrko pogledao i ona se jadna okrenula. To sam posle primetio da na svakim vratima ljudi blokiraju ulaz a mesto ima za bar jos 30 ljudi. Prosto ne verujem da pojedinci se nadzonje ispred vrata i ne pustaju ljude. Krenu tranvaj i zacuo se veliki aplauz i skandiranje. Navijaci su to jedva docekali kako bi stigli na pocetni udarac. Prodjosmo 300 metara i tranvaj stade. Stojimo tako 25 minuta neko nam dojavi da je bio neki pozar na sinama i da je lokalizovan i sada mozemo dalje. Ostalo je josmalo vremena i mi stizemo ispred Kvalkom arene.

Ali kad te nece, nece te. Najzanimljiviji trenutak na utakmici, pocetni udarac pocinje za 10 minuta a ja na suprotnoj strani arene od biletarnice od koje treba da pokupim kartu. Trcim, guram ljude, izvinjavam se u trku, ali nista ne pomaze da ste sto pre pojavim na biletarnici. Dolazim, uzimam kartu, ostalo je jos 4 minuta do pocetka. Stajem u red kad ono covek kaze ne mozes sa rancem unutra. Ja mu obajsnim da se vracam sa posla, da je ovo na sta sam cekao duzi niz godina i on me prosledi do neke devojke da mi pregleda ranac i ako je sve OK da me pusti unutra.

Otvara ranac, i zatice moje radne patike u kojima trcim po 10 sati dnevno na poslu. Samo je zatvorila ranac i nije vise htela da gleda. Rekla je da udjem i da operem patike sto sam joj i obecao.

Prolazim kapiju i shvatam da sam u redu i razgovoru sa njom izgubio skoro 10 minuta i da nista od pocetnog udarca. Ako je tako, onda prvo da uzmem pivo pa pravac tribina. Pivo 10$ +2 $ baksis. U zivotu nikad skuplje nisam platio pivo ali dobro. Kao sto rekoh, kad te nece, nece te.

Penjem se uz stepenice i dolazim do tribina i pogleda na teren. 56 hiljda navijaca, i utakmica koja je u toku. Trenutak koji necu zaboraviti. Sav najezen sa osmehom na licu i pivom kojim prosipam po ruci nastavljam ka mom sedistu. Sedam. Lepota.

O utakmici ne treba puno detaljisati da ne bih bilo suvoparno onima koji americki fudbal ne vole. Ali kao i svaki Srbin uspevam da dobijem nesto sto ne zasluzujem. Preskacem ogradu u trecoj cetvrtini i dolazim u prvi red na 15 metara od igraca. Samo sam cekao pravi trenutak da obe grupe obezbedjenja gledaju u suprotnom pravcu od mene i hop cup poskocicu i nalazim se na mestu sa onima koji to imaju da priuste. Da bih objasnio koliko sam ih "ojadio" reci su da karta za prvi red kosta koliko i odlazak na Havaje.

A sto se tice Srba i srpskih navika u sledecem postu cu vam predstaviti probleme sa zakonom sa kojima su se sreli neki od mojih drugara.

Do daljnjeg...

I bii svasta...

Kako vreme prolazi,tako sam sve nesigurniji sta cu da radim. Ostalo je jos 2 meseca do odluke ostjem ili se vracam nazad.

Pre nego sto sam krenuo za Ameriku razmisljao sam da napravim podlogu za sledecu godinu I da ostanem do godine. Ali kako se situacije menjaju tako se menjaju I moje odluke. Razlog zbog kojeg se razmisljam da li da ostanem je zbog toga sto na poslu konstantno napedujem I sve manje I manje radim prljave poslove. Kada sam dosao pretezno sam cistio. Jeste da je to luksuzni hotel I da nista sto cistis nije u stvari prljavo ali to me morlno sputavalo. Ja Stefan Ugljevarevic pa radim posao ko citacica. To je bilo prvih 2-3 dana. Onda sam poceo da odnosim peskire na bazen. Sledece zaduzenje mi je bilo zahtevi potrosaca I tako prvi put me stavili da mogu da razgovaram sa gostima. Kako je vreme prolazilo, poceli su da me uce kako da radim jednu po jednu stvar u kancelariji. U pocetku samo skidanje podataka sa sekretarice, a pre 2 dana su mi pokazali kako da ubacujem podatke u racunar. Inace Meksosi I Filipinci koji tu rade vec godinama nisu ni prisli racunaru a kamoli dobili sifru da mogu da u njemu rade.
Ovo pominjem jer pogresna osoba sa sifrom moze veliku stetu da napravi hotelu u tom programu. Da napomenem da je zarada hotela u julu predvidjana na 2.5 miliona dolara.

Ostali studenti koji su dosli iz Evrope I dalje ciste sobe I to ce raditi do kraja leta. Bas nezahvalan posao.

Poenta svega je da li cu dobiti uopste radnu dozvolu ako je zatrazim I zasto me uce sve te stvari ako planiraju da odem posle leta. Inace oni koji rade u kancelariji imaju zvanje asistenta menadzera I ne sumnjam da im je plata minimum duplo veca nego moja sada sto mu na mesecnom nivou dodje minimum 4000.

Kada bih stavljao na papir to bi izgledalo ovako:
Srbija - dom, ljudi, opusteniji zivot
Amerika - okean, zurke, plata, putovanja

Ostanak u Americi podrazumeva promenu viznog statusa iz studentske u radnu vizu, ali nisam siguran koliko je ta procedura laka. Ako to ne prodje, tu je zenidba za papire.

Ne znam zasto ali cesto me spopadaju matorke ovde, jednu sam cak mogao I da zenim. Ja pitao iz zezanja ona kaze "hocu", a ja reko "Molim?". Eto tako, Srpkinja, 44 leta
I hoce da se uda za mene. Razmislio bih ja da ona ne zivi u Cikagu I da to ne podrazumeva da moram da se preselim tamo. Inace nije neka najgora profuknjaca vec direktorka jedne javne ustanove u Cikagu I bogme izgleda ko da ima 30 a ne 44.

Pre 2 dana pita me takodje jedna Filipinka hocu li sa njom u zooloski vrt. Jeste ona lepa zena I mozda najlepsa Filipinka sto radi tamo ali ona je I dalje zena I onda sam morao da joj pojasnim da sam zoo vrt vec posetio. Na to je ona imala da doda da je u subotu u nekom klubu pa ako slucajno izlazim taj dan mogao bi da svratim. Rekoh mozda,sto je u prenesenom znacenju necu.

Proslu subotu sam izasao u "Decos" poznati Hip-hop klub u San Dijegu. Inace klub je podeljen na 2 dela. Prvi za mladje (od 18 do 21 godine) I za starije gde su svi stariji od 21. Alkohol se prodaje samo u drugom delu I zbog toga se odlucih da posetim drugi deo.

U drugom delu pretezno cokoladni I cokoladne. A kako cokoladne znaju da igraju za to nemam reci. Bila je jedna crnkinja vrhunski lepa koja je sikanirala svakog lika (citaj: crnca) koji joj pridje.

Posle par piva dobih I ja slobodu da djuskam ko crnci na sta mi jedna devojka rece da udjem u sredinu da djuskam jer igram bolje od njih. Inace sredina je uglavnom za ljude koji hoce da igraju, a oni pasivniji uglavnom stoje sa strane. Inace to mi predlozi jedna belkinja da ne bude da stalno pricam o crncima.

Usao sam uz vec odavno nauceni "moonwalk" koji je u tom trenutku klizio bolje nego ikad. Malo djuske I pogled ispod oka I najbolja crnkinja je dosla da mi pokaze sta je "dirty dance". Ni sam nisam verovao ali eto, kad te hoce, hoce te. Posle nekog vremena poljubi me u obraz I rece da mora da ide. Realno bio sam najjaca faca u tom trenutku, ne zato sto sam nosio najuzu I najpederskiju majcu na kojoj se ocrtava svaki misic na telu nego sto mi je najbolja riba objasnila neke stvari dok su svi ostali blenuli u nas.

Posle toga su mi jos 3 cure dale to zadovoljstvo da igram sa njima ali onoj prvoj ne mogu da pridju.

Danas I sutra imam slbodan dan, videcemo sta ce iz njih proizici. Bude li sta interesantno moji dragi citaoci, bicete prvi koji cete biti obavesteni.

ko radi...... taj ima pravo da se sprda

Radeci u hotelu a ne doziveti neke interesantne siuacije je prosto ne zamislivo.
U hotelu imam razna zaduzenja, od ciscenja, pranja i susenja vesa po perionici, dostavke na zahtevku gostiju, pa do nadzora soba.

Obzirom da svaki dan ubacujem flasianu vodu u frizidere po sobama, na zaduzenje su mi dali magicni kljuc koji otvara sva vrata. Tako mi se pre nedelju dana desilo da upadnem u sobu nekoj crnkinji dok je gola lezala u krevetu. Pored nje je lezao decko koji je spavao. Samo me je zbunjeno ispratila pogledom dok ja nisam izasao i zatvorio vrata za sobom.

Pre par dana slicna situacija, kucam na vrata, otvara devojka ogrnuta nikad manjim peskirom posle kupanja. "Izvinite, navraticu kasnije" rece ja. A ona ni 5 ni 6 nego, "udji slobodno..." Dobro ako je tako, meni ne smeta.

Danas sam u Hotelu video Kendru, inace bivsu porno zecicu koja sad ima svoj TV show na televiziji E! Nije losa, moze da prodje. Dosala je sa muzem, a da nije, odneo bih joj koju flasu vode u sobu.

Pre nedelju dana prolazio sam dokom kad na jahti Horejsio Kejn ( Horatio Caine), CSI MIAMI, i zamislite, nije nosio cvike.

Kao sto stara poslovica glasi, "Ko radi......... taj ima pravo da se sprda", tako ja resih da ispostujem narodne umotvorine.

Bese 4 Juli, americki praznik oslobodjenja. Vracam se sa posla umoran, kad u 9 sati pocese da pucaju vatrometi. Nebo crveno. Hiljade i hiljade vatrometa puca na sve strane. Taj trenutak me podsetio na bombardovanje i trajalo je bogme jedno pola sata. Pogledam kroz teresu kad vidim ono svi negde idu, zezanje, ludnica. Samo ja kuci, sam. Cimeri odavno pedalaju rikse za pare i nemam sa kim da izadjem. Reko ako nemam sa kim, onda sam idem. Nikad sam nisam isao u grad ali ovaj put moram. Ko zna kad cu i dal cu ikad vise prisustvovati nekoj zurci za 4 Jul.

Na brzinu obalicm farmerke (cimerove jer su moje misteriozno nestale u hostelu u Njujorku), oblacim majcu koju sam upravo pazario od drugara (inace rodjen trgovac, jer uglavnom stvari koje poseduje nije pazario uopste - citaj: ukrao) i nazuvam tike nike i pravac gaslamp* (sam centar grada).

Setam ulicom, svi veseli, pijani, svi u drustvu, jedino ja sam. Malo se osecam cudno sto sam idem u grad ali jbg, sta cu kad moram. Iz klubova dopiru zvuci muzike, a hostese samo sto te ne hvataju za rukav i uvlace unutra. Razmisljam se sta cu, gde cu i shvatim da jedino na tehno zurci mozes da budes sam i da te boli uvo. Dolazim do kluba gde se ceka red (zamisli od svih klubova gde ubacuju ljude vukuci ih za rukav, ja bas moram da udjem u onaj gde se ceka red). Cekajuci u redu sa nekom curom koja jedva stoji na nogama shvatam da nije ni cudo sto se ceka red jer je unutra ludnica. Svaki korak blizi vratima me je slao u sve vece uzbudjenje sta me ceka iza njih. Pogledase mi pasos i vrata raja se otvorise.

Zurka snova. U klubu ne dozvoljavaju da se gosti guzvaju tako da ima dovoljno mesta da se skace, ozvucenje nikad bolje, svetla, strobovi, balkoni sa igracicama, devojke, ma nemam reci. Pivo 5$ dolara, komada 2 molicu. Ne ceka mi se u redu za pice vise puta. Pred kraj zurke najavise neku curu koja peva uz haus muziku i svi uhvatise telefone i pocese da snimaju. Shvatih da je neka poznata a nemam pojma ko je, izvadim i ja svoj telefon i pocnem da snimam. Ima snimak na fejsbuku. Zavrsila se zurka, pravac kuci, sutra je radni dan.

Nedelju dana kasnije nisam mogao da odolim da ne odem ponovo. Ovog puta bolje jer sam upao u neko zensko drustvo. Na bini devojka igra sa anakondom kao iz filma "Od sumraka do svitanja", druga se igra se brusilicom i baca varnice (takodje ima snimak). Sve u svemu nasao sam vrhunsko mesto da izlazak i resio sam da ga posecujem barem jednom nedeljno.

Sad palim na bazen, cekaju me neke Ruskinje, a posle mi dolaze neke litvanke i rumunke sa posla, pravimo zurku...